Kada je proleće u iračkom Kurdistanskom regionu u punom zamahu, pobrđa gotovo preko noći pređu iz smeđe u zelenu boju. Sezonski potoci nabujaju vodom, stvarajući mrežu pritoka koje se ulivaju u istorijske reke Tigar i Eufrat. U martu je Nabil Musa poveo grupu mladih u šetnju po prirodi. Za njega je to bio idealan način da ih upozna sa njihovom ulogom u zaštiti sve krhkijeg ekosistema ovog područja, što je samo jedna od mnogih akcija koje je preduzeo kako bi pomogao svojoj zajednici u suočavanju sa posledicama klimatskih promena, zagađenja i suše.
Formalno, Musa je vodočuvar za region iračkog Kurdistana, a u sklopu grupe poznate kao Waterkeeper Alliance, svetske mreže ekoloških aktivista koja potiče od grupe koju su 1966. godine pokrenuli njujorški ribari radi čišćenja reke Hadson. On takođe vodi lokalnu inicijativu pod nazivom Experience Wilderness, koja pomaže ljudima da se povežu sa svetom prirode, i aktivan je na lokalnoj umetničkoj sceni. Njegovu grupu tog dana činilo je 15 izbeglica iz Kamišlija, pretežno kurdskog grada na severoistoku Sirije. Oni trenutno žive u kampu Arbat u provinciji Sulejmanija, gde se nastanilo oko 9.000 interno raseljenih Iračana i sirijskih Kurda koji su pobegli od Islamske države i turskih vojnih intervencija. Mnogi su tamo godinama, sa malim izgledima da će se vratiti kući. Musa je vodio tinejdžere na jednodnevnu šetnju kroz Kani Šok, strmu klisuru koja seče kroz planinski greben, sat vremena vožnje severno od kampa. „Biće naporno,“ upozorio ih je Musa. Nosio je nosio sive planinarske pantalone i plavu majicu koja se brzo suši, dok su tinejdžeri išli za njim u nezgrapnim patikama i farmerkama.
Musa je odrastao u Sulejmaniji 1980-ih, kada se Irak borio protiv Irana u razornom osmogodišnjem ratu koji je uključivao rovovske bitke, balističke rakete i hemijsko oružje. Borbe su bile teške duž severnog fronta, gde je granica na samo 48 km od Sulejmanije. Kurdski borci su bili zauzeli planine na severu i napadali iračku vojsku dole u dolinama. Musin otac je radio u fabrici za preradu šećera u gradu, a Musa kaže da se seća zvuka sirena za vazdušni napad koje su upozoravale na iranske avione. Njegova porodica je živela u kući blizu reke Sarčinar, na tadašnjem zapadnom kraju grada. Obale reka bile su obrasle vrbama i žbunjem kupina gde su lisice vrebale plen. Musin zadatak je bio da čuva stada ovaca na livadama duž reke, koja je bila dovoljno duboka za plivanje tokom cele godine. Do 1996, Musa je radio kao glumac i umetnik. Glavne političke stranke u regionu Kurdistana vodile su krvavi građanski rat. Musa je odlučio da ode, probijajući se kroz Evropu, da bi na kraju stigao do Britanije i nastanio se u Notingemu, gde je radio u restoranima, skladištima i pozorištima. Posle 10 godina vratio se u Sulejmaniju da bi bio bliži porodici, ali grad više nije bio isti. Ptice i vrbe su nestale, a reka Sarčinar leti više nije tekla. Osećaj dubokog gubitka ga je podstakao da postane aktivista. „Bilo je potresno videti grad u takvom stanju,“ rekao je. „To nije bila reka koju sam znao, i svi moji snovi su srušeni.“
Dok smo se probijali do klisure, prešli smo most preko reke Sarčinar. Musa je primetio da je nivo vode bio veoma nizak za mart, praktično sveden na rečicu koji je vijugala najdubljim delovima šljunkovitog korita. Prethodne tri godine nije padalo mnogo kiše, što je izazvalo hroničnu sušu, dok je kišovitija zima ove godine samo neznatno nadomestila manjak. Reke koje napajaju mesopotamski basen višestruko su pregrađene od strane Turske, Irana, Sirije i Iraka, tako da nizvodni narodi pate od značajno smanjenog protoka vode. Blokiranje vodotokova takođe menja njihovu temperaturu i hemijski sastav, uništavajući staništa riba i drugih divljih životinja kojima su reke potrebne za život. Aktivisti iz celog regiona upozoravaju na klimatske promene, suše i zagađenje koji prete životnoj sredini i lokalnom stanovništvu. Promena u jednom delu rečnog sliva neizbežno utiče na sve ostale. Ono što uzvodne zajednice urade – ili ne urade – znači da će oni koji žive nizvodno snositi troškove.
U telefonskom intervjuu, Salman Kairala, irački aktivista za zaštitu životne sredine i ljudska prava koji često sarađuje sa Musom, rekao je: „Razgovaramo o životnoj sredini iz političke, ekonomske i društvene perspektive. Kairala je suosnivač i izvršni direktor grupe za zagovaranje prava na vodu Humat Dijlah (‘Zaštitnici Tigra’), koju uglavnom finansiraju strane fondacije. „Kada pričamo o vodi i životnoj sredini, povezujemo te teme sa mogućnostima zapošljavanja, borbom protiv terorizma i infrastrukturom,“ rekao je. „Povezujemo to sa onim što narod želi.“ Kairala je postao aktivista 2006, nakon što su frakcijske borbe oterale njega i njegovu porodicu iz južnog bagdadskog naselja Dora. Preselili su se u Basru, gde je počeo da volontira za Nature Iraq, nevladinu organizaciju koja se bavi životnom sredinom. Tokom obilaska močvara na jugu Iraka, bio je svedok kako suša i zagađenje ubijaju stoku i teraju farmere sa njihove zemlje. Ujedinjene nacije rangiraju Irak kao petu najranjiviju zemlju spram posledica klimatskih promena. Zemlja je u produženoj suši od 2020, pri čemu je 2021. doživela drugu najsušniju sezonu u poslednje četiri decenije. Vodeni tokovi ka Tigrisu i Eufratu smanjeni za 30 do 40 odsto. Polovina poljoprivrednog zemljišta u zemlji je u opasnosti od dezertifikacije.
U regionu su leta izuzetno vruća i suva, zbog čega su zimska kiša i sneg presudni za snabdevanje vodom miliona ljudi. U prva tri meseca 2022. godine, 98 odsto iračkih domaćinstava živelo je u oblastima sa deficitom padavina. Prema Svetskoj banci, očekuje se da će se razlika između vodosnabdevanja i potražnje u Iraku povećati sa oko 5 na 11 milijardi kubnih metara do 2035, ako se ne preduzmu hitne mere za očuvanje vode i povećanje dotoka iz Irana i Turske. Suve zime imaju dugoročne posledice, nudeći malo šansi za nadoknadu deficita i podizanje nivoa vode. Nekoliko godina suše može biti katastrofalno. Rezerve podzemne vode koje su nekada bile lako dostupne, sada se koriste za piće, navodnjavanje i vađenje nafte, što zahteva sve dublje bunare. U Erbilu, glavnom gradu regije Kurdistan, kopaju se bunari do neverovatnih 700 metara dubine u potrazi za vodom. Lociran na južnom kraju sliva Tigar-Eufrat, Basra je drugi po veličini grad u Iraku, gde letnje temperature danima budu preko 50°C. Godine 2018, kontaminirana voda za piće poslala je najmanje 118.000 ljudi u bolnicu, što je izazvalo masovne proteste. Budući da manje slatke vode dotiče kroz rečni sistem, slana voda iz Persijskog zaliva prodire dublje u unutrašnjost plovnog puta Šat al-Arab, zagađujući poljoprivredna zemljišta širom južnog Iraka. Južne močvare, koje su velikim delom isušene po naređenju bivšeg iračkog lidera Sadama Huseina, svake godine postaju sve manje.
Na gornjem toku sistema Tigar-Eufrat, Turska je započela izgradnju 22 brane u okviru projekta Jugoistočna Anadolija. Takođe je 2018. završila ogromnu branu Ilisu, poplavivši arheološki važan grad Hasankejf i značajno ograničivši nizvodne tokove ka Iraku. Iran takođe ima opsežne projekte podizanja brana i preraspodele vode, kao što je brana Darijan na gornjem toku reke Sirvan i tunel Badinabad koji premešta vodu iz sliva Tigra ka dubokim iranskim provincijama radi navodnjavanja industrijskih farmi. U očajničkom pokušaju da sačuva vodne resurse usled smanjenog dotoka iz uzvodnih zemalja, regionalna vlada Kurdistana pokrenula je sopstveni program izgradnje brana. Zagađenje je takođe veliki problem. Reka Tandžaro, koja protiče južno od Sulejmanije, zatrovana je sirovim otpadnim vodama i deterdžentima, uljima i teškim metalima iz fabrika, deponija i rafinerija. Zagađena voda zatim otiče nizvodno u rezervoar brane Darbandikan, koji obezbeđuje pijaću vodu za 850.000 ljudi. Odatle, otpaci teku nizvodno u reku Sirvan i na kraju u Tigar i Persijski zaliv, prolazeći kroz hiljade naseljenih mesta.
Iraku je očajnički potrebna zaštita životne sredine, međutim lokalni aktivizam je rizičan posao. Samo nekoliko nedelja pre Musinog pohoda, istaknutog iračkog ekologa Džasima al-Asadija, koji se proslavio spasavanjem južnih močvara, kidnapovala je parapolicijska grupa na autoputu blizu Bagdada. Pušten je 15 dana kasnije, ali je tokom zatočeništva bio podvrgnut „najtežim oblicima torture“ uz upotrebu „struje i motki“. Njegova porodica je odbila da javno identifikuje počinioce iz straha od odmazde. Kairala, koji je blisko sarađivao sa Asadijem u Nature Iraq-u, kaže da je aktivista bio na meti moćnih ljudi iz južnog Iraka koji inače ne podnose kritiku. Aktivisti, novinari i branitelji ljudskih prava sve su češće na meti zbog svog rada širom zemlje. Sve suženiji javni prostor čini rad ekoloških aktivista kao što je Musa još izazovnijim, ako ne i izravno opasnim. „Uvek je opasno biti u pravu kada vlada nije u pravu ili kada je sistem loš,“ kaže Musa. „Ljudi nestaju, bivaju mučeni, traumatizovani, a kada izađu, ljubav prema prirodi… će nadoknaditi taj haos, nadoknadiće tu traumu.”
Da se vratimo na pešačenje… dakle, Musa je poveo grupu u klisuru Kani Šok. Sneg se topio sa vrha planine Piramagrun i prodirao u podzemne izvore, kasnije izbijajući iz krečnjačkih pećina u obliku hladne, netaknute i kristalno čiste vode. U jednom trenutku je zaustavio grupu pored velikog rezervoara vode, i svi su zastali da se odmore, dok je vrelina dana bila u punom zamahu. Ispod njih se otvorio širok pogled na dolinu. Potok je vijugao u daljini, gde se njegove vode spajaju sa rekom Mali Zab, a zatim ulivaju u Tigar severno od Tikrita i teku dalje do Persijskog zaliva hiljadama kilometara nizvodno. Pojavio se oblak prašine koji će dan kasnije prekriti region Kurdistana. Musa je brzo govorio na kurdskom, mašući rukama kako bi naglasio svaku misao. Kiša i sneg ove zime, rekao je grupi, nisu bili dovoljni da odvrate sušu. Sneg na Piramagrunu će se ubrzo potpuno otopiti, a bistri potok pored kojeg su planinarili sasvim presušiti. Dok je pričao, džamija u obližnjem selu je emitovala popodnevnu molitvu, a mladići na motorima su pristizali na izletište kako bi uhvatili poslednje zrake sunca.
(Winthrop Rodgers/ForeignPolicy-ZTP, foto: NYTimes)
