Drugi samit Rusija-Afrika: Zašto je većina afričkih lidera ignorisala Putinov poziv?

Vladimir Putin nikada nije bio ovako diplomatski izolovan. Svega nekoliko šefova država ga je posetilo od trenutka ruske invazije na Ukrajinu prošle godine. Dakle, kada su afrički lideri stigli u Sankt Peterburg 27. jula na drugi samit Rusija-Afrika, bilo je to nešto poput državnog udara za ruskog predsednika. Posećenost samita pokazala je granice ruskog uticaja na kontinentu. Prema izveštajima, samo je 17 afričkih lidera doputovalo, što je značajno manje od 43 zvaničnika koliko ih je bilo na prvom samitu 2019.

Time se iskazuje ambivalentnost Afrike prema Rusiji. Od 54 afričke zemlje, 19 je podržalo Ukrajinu u većini glasanja o ratu na Generalnoj skupštini UN-a u prvoj godini sukoba, naspram samo dve koje su se posložile sa Rusijom. Ali generalno, afričke države su bile uzdržane ili se nisu pojavile na polovini zakazanih sednica. Ne postoji jedinstven razlog za postupanje afričkih zemalja. Nekoliko njih su autokratije kojima upravljaju elite sa bliskim vezama sa Rusijom; nekolicina je ugostila ruske plaćenike iz grupe Vagner. Neke države evociraju svoje istorijske veze sa Sovjetskim Savezom ili su instinktivno sumnjičave prema spoljnoj politici Zapada. Većina smatra da je, usled dramatičnih geopolitičkih pomeranja, bolje izbegavati biranje strana i umesto toga pažljivo balansirati.

Afrički odgovor na povlačenje Rusije iz crnomorske inicijative za žito treba posmatrati u ovom prevashodno pragmatičnom kontekstu. Rusija je 17. jula saopštila da više neće poštovati sporazum koji je potpisala godinu dana ranije, a kojim je deblokiran izvoz ukrajinskog žita i oborena cena žitarica za 14%, prema UN-ovoj Organizaciji za hranu i poljoprivredu. Nevladine organizacije koje rade na Rogu Afrike ističu da će potez Rusije pogoršati inflaciju i glad. Iako nijedan lider nije javno kritikovao Putina, oni će svakako dotaći ovu temu na samitu. Rusija se nada da će ućutkati afričke lidere sa onom vrstom ciničnog odnosa koji proističe iz njenog elitizma. Ukrajinski zvaničnici tvrde da je Rusija blokirala njihovu inicijativu da doniraju žito Africi, u okviru programa koji je pokrenut u novembru. Za to vreme, Rusija izvozi svoju pšenicu u prijateljske države; Mali, čija hunta opstaje uz pomoć Vagnera, dobio je prošlog meseca 50.000 tona po sniženim cenama. Koristeći šemu Svetskog programa za hranu, Kremlj je takođe donirao rusko đubrivo koje je zaglavljeno u Evropi, očekujući da afričke države zauzvrat pozovu na ukidanje sankcija Rusiji.

Rusija mora da iskoristi svoj uticaj gde god može, jer je ekonomski inferiorna u Africi, u odnosu na Ameriku, Kinu ili evropske sile. Tokom 2018, poslednjoj godini koju su analizirali istraživači, Rusija je dala 28 miliona dolara bilateralne pomoći afričkim zemljama, što je manje od jednog procenta britanske pomoći i jedna trinaestina onoga što je Rusija dala Kubi. Rusija čini mali deo stranih direktnih investicija u Africi. Tokom 2020, trgovina između Rusije i Afrike dostigla je 14 milijardi dolara, što je 2% ukupne trgovine kontinenta i oko 5% trgovine između EU i Afrike. Na prvom rusko-afričkom samitu zvaničnici su se hvalili potpisivanjem ugovora vrednih 12,5 milijardi dolara. Malo toga je realizovano. Nije ni čudo što su lideri iz Kenije, Nigerije i drugih velikih ekonomija preskočili ovogodišnji događaj. Ipak, Rusija je ubedljiv partner autoritarnim režimima koji se grčevito drže vlasti. Bila je najveći afrički dobavljač oružja više od decenije. Iako je polovina ovog izvoza bila namenjena Alžiru i Egiptu, Rusija takođe prodaje oružje podsaharskim afričkim režimima, poput Ugande, i to jeftinije i sa manje obaveza nego što bi Zapad zahtevao.

Grupa Vagner, još jedan deo bezbednosnog aranžmana Kremlja sa autokratama, verovatno ostaje u Africi nakon kratkotrajne pobune protiv Putina. „Nije bilo, niti će biti, smanjenja naših programa u Africi,“ rekao je prošle nedelje Jevgenij Prigožin, lider grupe. U Centralnoafričkoj Republici, Vagner pomaže u održavanju referenduma 30. jula na kojem će predsednik Faustin-Arhange Tuadera ukinuti ograničenja mandata. Oružje i plaćenici samo su deo ruske strategije prema afričkim elitama. Mnoge zemlje u kojima vladajuća klasa ima najbliže veze sa Rusijom, kao što su Alžir, Madagaskar, Mozambik, Uganda i Zimbabve, često su bile uzdržane u UN-u. Ciljani utcaj na elite proteže se i na demokratskija društva. Džejkob Zuma, koji je bio nadomak potpisivanja važnog sporazuma o nuklearnoj energiji sa Rusijom, jedna je od nekoliko ličnosti u vladajućem Afričkom nacionalnom kongresu Južne Afrike koje je Rusija pokušala da pridobije i zaštiti. Bivši predsednik je trenutno u Rusiji iz „zdravstvenih razloga“; kako to obično biva, čeka ga zatvorska kazna kod kuće.

Sve ruske inicijative su podržane propagandom. Njene kampanje dezinformisanja ciljaju uticajne afričke ličnosti na društvenim medijima. Delimično su delotvorne jer poruke padaju na plodno antizapadno tlo, posebno u frankofonoj zapadnoj Africi. U anketi sprovedenoj u 23 afričke zemlje (2022), Galup je otkrio da su države sa najvećom podrškom Rusiji Mali (84%) i Obala Slonovače (71%). Prvih sedam bile su frankofone. Ali postoji izvesna granica u privlačnosti Rusije. Afrobarometar, istraživačka grupa, objavila je 2021. rezultate istraživanja u 34 afričke zemlje. U proseku samo 35% ispitanika je reklo da Rusija ima pozitivan uticaj. Taj rezultat je bio iza mišljenja o bivšim kolonijalnim silama, regionalnim hegemonima, Americi i Kini.

Volodimir Zelenski, ukrajinski predsednik, sa zakašnjenjem se pridružio borbi za naklonost afričke javnosti. Prošle nedelje u Kijevu ugostio je grupu afričkih novinara. Tom prilikom je uporedio rat u Ukrajini sa antikolonijalnim ratovima u Africi: „Mnogi vaši preci su prošli kroz ovo.” Zelenski je dodao da je ruski pristup izvozu žitarica i Africi sličan njihovom korišćenju nafte i gasa u Evropi. U oba slučaja, kako je rekao, Rusija je pokušala da eliminiše konkurente i iskoristi resurse za stvaranje političke zavisnosti. Sudeći po malom odzivu na ovonedeljni samit, afrički lideri preispituju svoje stavove o Rusiji. Putinovi zvaničnici za to krive pritisak Zapada. Ali možda je naprosto reč o onoj vrsti afričke autonomije koju Rusija navodno podržava.

(TheEconomist-ZTP, foto: Sergey Bobylev)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *