Većina metoda za suzbijanje teorija zavere ima mali ili nikakav efekat, a one koje zaista deluju su nepraktične. To je zaključak 25 istraživanja u kojima su procenjivane različite metode borbe protiv verovanja u tajne zavere. Teorije zavere, kao što je verovanje da se anti-kovid vakcine koriste za implantaciju mikročipova, mogu uticati na zdravlje ljudi ili dovesti do antisocijalnog ponašanja, kaže Kijan O’Mahoni sa Univerziteta Kork u Irskoj. Ali iako su mnoge studije izučavale lažna uverenja uopšte, malo njih se posebno bavilo teorijama zavere, kaže naučnik.
Njih je posebno teško razotkriti jer svako ko pokuša da ih ospori smatra se delom zavere. „Oni kažu: ’Naravno da ćeš to reći’,“ ističe O’Mahoni. On i njegove kolege odlučili su da pregledaju dosadašnje dokaze da vide šta funkcioniše, a šta ne. Otkrili su da samo 25 studija ispunjava njihove kriterijume, što uključuje definiciju teorije zavere kao narativa koji sadrži verovanje da se nešto namerno prikriva u podle svrhe. Metode kao što su racionalni kontraargumenti, ismevanje ili etiketiranje teoretičara zavere nisu efikasne u suzbijanju ni određenih teorija zavere ni opšte sklonosti ljudi da u njih veruju, zaključuje se u istraživanju. Zapravo, jedna studija je otkrila da je metoda etiketiranja imala negativan efekat, tj. pojačano verovanje u zaveru.
Metode koje podstiču kritičko mišljenje kod ljudi pre nego što budu izloženi teorijama zavere su funkcionisale, ali ne baš sjajno – efekti su bili neznatni. Ono što jeste dobro funkcionisalo bio je prebunking ili informativna imunizacija; naime, ljudima se unapred kaže zašto teorija zavere nije istinita pre nego što joj budu izloženi. Sve studije koje su testirale imunizaciju otkrile su osrednje ili snažne efekte. Ali pokušaj „cepljenja” ljudi pre izlaganja teorijama zavere nije praktičan, kaže O’Mahoni. Takođe je različit za svaku teoriju zavere. „Nemoguće je non-stop informisati ljude o novim zaverama koje iskaču,“ kaže stručnjak. Najefikasnija metoda do sada uključivala je tromesečni univerzitetski kurs sa nedeljnim predavanjima na kojima su studenti izučavali razlike između prave nauke i pseudonauke. Ovaj kurs je najbliži rešenju, tj. nekoj vrsti univerzalne vakcinacije protiv teorija zavere zasnovane na podučavanju ljudi kako da misle, a ne šta da misle, kaže O’Mahoni.
Ali malo ljudi će se prijaviti na tromesečni kurs, pogotovo onih kojima je takav kurs najpotrebniji, ističe naučnik. Ova vrsta istraživanja još je uvek u ranoj fazi i još treba da se dorađuje pre nego što se, recimo, uvede nešto poput univerzitetskog kursa u škole, kaže O’Mahoni. Jedan od glavnih problema je što nijedna studija nije sprovela istraživanja nedeljama ili godinama nakon intervencija, tako da je nejasno koliko su efekti trajni. Stefan Levandovski sa Univerziteta u Bristolu (Britanija), vidi pozitivne strane rezultata. „Nisam iznenađen što su mnogi efekti slabi, budući da su zaverenički stavovi izuzetno tvrd orah. Mnogi vernici su veoma posvećeni svojim teorijama,“ kaže stručnjak. „Takođe mislim da se čak i slabi efekti mogu povećati: smanjeno deljenje teorije zavere za nekoliko procentnih poena u početku može biti dovoljno da suzbije njihovo viralno širenje.”
Levandovski kaže da imunizacija nije nužno ograničena na određene teorije zavere i da se može široko primeniti na društvenim mrežama. Njegov tim je to demonstrirao prošle godine u studiji koja je uključivala oko 22.000 ljudi na Jutjubu, dok je Gugl nedavno poveo kampanju suzbijanja teorija zavere u istočnoj Evropi, dodaje naučnik.
(NewScientist-ZTP, foto: Shutterstock)
