Jedan od najvećih svetskih projekata za skladištenje baterija biće izgrađen na obali reke Temze u Eseksu. Kada bude završen 2024. godine, imaće kapacitet od 1,3 gigavat-sata električne energije, što je dovoljno za snabedavnje 300 domaćinstava tokom cele godine. Ovakvi projekti su najava trke za sve većim sistemima skladištenja električne energije.
Potreba za ovakvom vrstom skladišta biće sve veća zbog prelaska na solarnu i vetroenergiju koja je obnovljiva, ali struju ne proizvodi u kontinuitetu. Ako se uskladišti, energija dobijena iz solarnih ili vetroparkova može se koristiti po potrebi.
Trenutno je oko tri četvrtine energije u Velikoj Britaniji uskladišteno u obliku veštačkih hidroelektrana. One mogu da obezbedi ogromne količine energije za period od šest do 10 sati. Najveća takva hidroelektrana u Britaniji, izgrađena u napuštenom kamenolomu u nacionalnom parku Snoudonija (Vels), bila bi ključna za ponovno pokretanja nacionalne mreže u slučaju potpunog nestanka struje.
Međutim, pumpane hidroelektrane su geografski ograničene, jer postoji određeni broj napuštenih kamenoloma pogodnih za izgradnju i rad rezervoara. Baterije se, pak, mogu instalirati gde god je to potrebno. Veliki baterijski projekti gotovo isključivo koriste litijum-jonsku tehnologiju. To su u suštini verzije baterija koje imate u svom mobilnom telefonu ili laptop računaru.
Takvi sistemi obično koriste vakumirane litijum-jonske ćelije u pakovanjima od plastificiranog aluminijumskog lima. Oni se zatim spajaju u „module“, obično metalna kućišta veličine desktop računara, koja se potom grupišu na ogromnim policama. Izgleda pomalo kao veliko robno skladište ili kontejnerski sistem u lukama.
Kalifornija poseduje neke od najvećih litijum-jonskih baterija na svetu. Projekat LS Power Gateway u okrugu San Dijego predviđen je za skladištenje više od 1 gigavat-sata tokom 2021. godine, dok bi veliki Moss Landing sistem u Montereju trebalo da uskladišti 6 gigavat-sati.
Prilikom uvođenja novih tehnologija, uvek bi trebalo povesti računa o isparenjima koja nastaju tokom čitavog ciklusa proizvodnje i upotrebe. U tom pogledu, baterije su se dobro pokazale: nedavno je istraživan uticaj osam različitih načina skladištenja energije na globalno zagrevanje, uključujući vodonik, kompresovani vazduh i različite vrste baterija; utvrđeno je da su najmanje zagađenje emitovale baterije za električna vozila, praćene litijum-jonskim.
Da bi masivne litijum-jonske baterije bile održive, moraće se efikasno reciklirati. Startne baterije u benzinskim automobilima su dobar primer kako se to može postići: oko 99% olova u tim „otpadnim“ baterijama može se ponovo upotrebiti za proizvodnju novih baterija. Od nedavno postoje i konkurentske tehnologije. Reč je o natrijum-sumpornim baterijama, koje čuvaju energiju u rastopljenoj soli držanoj na visokim temperaturama (oko 300°C), kao i baterijama na bazi metala vanadijuma koji omogućava dugotrajnost i nisku zapaljivost.
Takođe se razvija tehnologija vozilo-na-mreži koja povezuje mnoštvo električnih vozila i omogućava dvosmerno punjenje, pretvarajući čitavu mrežu u jednu ogromnu bateriju. Trenutno se Londonu testira takav projekat nazvan Bus2Grid. Budući da su vlasnici baterije istovremeno i vlasnici vozila, troškovi skladištenja svedeni su na minimum. Međutim, ovakav sistem još uvek nije razvijen u većem obimu, jer je mali broj građana prešao na električna vozila.
Čuvanje tako velikih količina energije možda će biti neophodno za održavanje električne mreže, ali to uključuje određene rizike. Požari izazvani eksplozijama litijum-jonskih i natrijum-sumpornih baterija ukazuju na rizičnost ove tehnologije i potrebu za višim bezbednosnim standardima.
(TheConversation-ZTP, foto: LS Power)
