Uspeh Švedskih demokrata: Formiranje vlade sada zavisi od konzervativne desnice

Švedska bi uskoro mogla dobiti premijera sa desnog centra, što je neobičan preokret za zemlju u kojoj su Socijaldemokrate pobeđivale na 19 od poslednjih 24 izbora. Ulf Kristerson, lider Umerene partije, sada bi trebalo da preuzme vlast. „Počinjem da radim na formiranju nove, efikasne vlade,“ rekao je, „vlade za celu Švedsku i sve građane.“ Ali ta vlada nije posledica njegovog uspeha; njegova stranka, Umereni, zapravo je izgubila podršku na izborima i završila na trećem mestu prvi put posle nekoliko decenija. On se priprema za vlast zahvaljujući uspehu druge stranke – antiimigranski nastrojenih Švedskih demokrata (SD).

(foto: Stefan Jerrevang/TT/NTB)

Verovatno ste čuli za njih kao „neofašiste“ ili „krajnju desnicu“. Njihovi koreni su zaista problematičniji od korena mnogih konzervativnih partija Evrope s obzirom da su proizašli iz istinski ekstremističkog pokreta. Ali njihova trenutna agenda se ne može opisati kao desni ekstremizam. I imali su jednu veliku prednost: dugi niz godina bili su jedina stranka koja je kritikovala švedsku imigracionu politiku. Nije rasistički, insistirali su, raspravljati o tome šta je pošlo naopako, i to je gledište naišlo na široko odobravanje. Tokom protekle decenije, uz eskalaciju oružanih incidenata i bombaških napada širom Švedske, SD su praktično imali monopol na najvažniju temu u zemlji. Stoga ne čudi što su sada druga najveća stranka u Švedskoj sa 21 odsto glasova, te najuspešniji pokret ove vrste u Evropi. Iako bi sada mogli da pozajme svoje glasove Kristersonovoj koaliciji, malo je verovatno da će se zadržati na tome.

U stvari, učešće u vladi moglo bi ozbiljno da ugrozi njihov napredak. Po prvi put, morali bi da odgovaraju biračima za sve ono što kritikuju: nekontrolisanu migraciju, pucnjave, bombaške napade. Ovo nisu problemi koji se mogu rešiti tokom jednog četvorogodišnjeg mandata, a SD se dugo pozicioniraju kao autsajderi. Koliko su zaista opasni? SD svakako nisu autoritarni nacionalisti mađarskog ili poljskog tipa. To je izrazito skandinavski nacionalizam, veoma liberalan po mnogim društvenim pitanjima. Veliki problem su obični članovi, i pojedini kandidati, koji su bivali uhvaćeni u skarednim situacijama ili iznošenju rasističkih stavova. U izbornoj noći, kandidat SD-a izazvao je skandal kada je navodno izgovorio švedsku verziju „sieg heil“.

Ipak, ono što umnožava članstvo SD-a nije njihova retorika, već švedska realnost. Po prvi put je tokom izborne kampanje kriminal figurisao kao prioritetna tema za birače. Ali ovo je bilo za očekivati, s obzirom da Švedska ima najveću stopu ubistava iz vatrenog oružja u Evropi i epidemiju bombaških napada bez pandana ili presedana drugde na Zapadu. Od prethodne izborne godine (2018), zabeleženo je skoro 500 bombaških napada (uključujući ručne bombe) i na stotine ubistava u obračunima bandi. Deca su stradala u unakrsnoj vatri. Pucnjave su sastavni deo švedske svakodnevice i sistem to ne uspeva da reši. Uzmite letošnje ubistvo čoveka u teretani od strane 16-godišnjeg Jermena. Ubica je pobegao u Jermeniju, ali je nekako dobio švedsko državljanstvo dok se skrivao. Blago rečeno, sve ovo ukazuje na ozbiljne sistemske nedostatke.

Najmanje dve bombe su detonirane u nedelji uoči izbora, a jedna je pronađena na muzičkom festivalu u Stokholmu. Švedski policajci se nikada nisu obučavali za ovu vrstu problema. Hvataju se u koštac sa društvom unutar društva, u koje pokušavaju da prodru. Policija kaže da postoji najmanje 60 imigrantskih naselja nad kojima nema kontrolu. Proletos je oko 300 policajaca povređeno kada su izbili masovni neredi u ovim oblastima, a šef švedske policije upozorio je na „brutalnost kakvu ranije nismo videli“. Zatim postoji takozvani „kodeks časti“, prikriveni varvarski sistem koji je sada deo švedskog društva. Jedna studija pokazuje da je 2017. prijavljeno oko 240.000 dece i omladine koji žive u „represivnim porodičnim sredinama“. Ipak, do pre nekoliko godina, bilo je tabu izgovoriti ono što je sasvim očigledno: da je Švedska primila više migranata nego što je bila u stanju da integriše.

Etabliranim strankama je trebalo predugo da dođu do takvog zaključka. Decenijama su i leve i desne vlade vodile imigracionu politiku otvorenih vrata, iako nisu imale podršku javnosti. Stanovništvo rođeno u inostranstvu udvostručilo se tokom poslednje dve decenije. U vreme migrantskog talasa 2015, Švedska je primila više ljudi nego bilo koja druga evropska zemlja. Kako je, zaboga, neko pomislio da zemlja srednje veličine može da integriše toliko ljudi iz tako različitih društava? Tradicionalne stranke su godinama održavale proimigrantski kartel, ćuteći o temama koje su javnost najviše zanimale. SD je bila jedina stranka koja se protivila masovnoj imigraciji.

Socijaldemokrate su tokom poslednje kampanje plašile Šveđane prospektom desničarske vlade koju bi podržao SD, ali veliki deo biračkog tela se nije dao uplašiti. Najmlađi birači su odrastali gledajući ovu stranku kao deo političke scene. Kako je dnevni list Expressen napisao, švedska levica je želela da ove izbore pretvori u referendum o Švedskim demokratama, „i Švedske demokrate su pobedile“. Dakle, Švedska, koja je imala najviši nivo imigracije u Evropi, sada ima možda najuspešniju antiimigrantsku i antiestablišment partiju na kontinentu. Ovo bi trebalo da bude lekcija i evropskim progresivcima i konzervativcima.

(TheSpectator-ZTP)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.