‘Indeks zabranjenih knjiga’: Praksa katoličke cenzure od 16. do 20. veka

Baš kao u klasičnom paradoksu birokratije, Indeks zabranjenih knjiga je postao uzbudljiv tek kada je nestala njegova prvobitna svrha. Do 17. veka, piše Robin Vose u svojoj novoj istoriji Index Librorum Prohibitorum-a (1559), opšte je prihvaćeno da cenzurisanje literature, senso stricto, više nije bilo moguće. Sveprisutnost štamparske prese, lakoća transporta i sakrivanja te veliki broj novih izdanja učinili su većinu tekstova dostupnim onima koji su imali vremena i novca. Indeks zabranjenih knjiga, praktično govoreći, nije mogao da ih zabrani.

Drugim rečima, objašnjava Vose, status Indeksa kao protototalitarne instance postao je manje-više iluzoran. Dok su se cenzori upinjali da visokoumnim crkvenim ediktima daju praktičnu formu, primena Indeksa bila je nedosledna i nejasna. Opscenih tekstova gotovo da nije bilo u Indeksu tokom prvih sto godina, ali su do 19. veka preovladali. Biblije na narodnim jezicima u početku nisu izazivale naročitu pažnju. Kasnije su čak i izvodi iz Svetog pisma nalagali crkvenu osudu. Voseova knjiga, više od pukog prikaza dokumenta, predstavlja istoriju jedne ideje.

Ili više ideja. Kardinal Belarmine, inkvizitor, naučnik i kasnije svetac, posmatrao je Indeks u kontekstu Kontrareformacije, kao mač sa dve oštrice koji ispravlja katoličke zloupotrebe uporedo sa protestantskim greškama. Ali nakon tri decenije lojalne cenzorske službe, kardinal se našao u Indeksu odlukom pape Siksta V. Belarmine je osuđen zbog osporavanja univerzalnog papskog suvereniteta, pozne srednjovekovne teorije koja je bila sporna među teolozima, ali (predvidljivo) omiljena među papama. Sikst, budući energičan i beskrupulozan, shvatio je da Indeks može da oblikuje katoličku doktrinu, ali i da je sprovodi. Lokalna izdanja su imala vlastite dodatke listi nepodobnih, neretko prkoseći rimskim normama, te artikulišući sopstvenu viziju istine.

Iberijski inkvizitori, nadzirući nasilno preobraćene i sumnjivo pobožne zajednice Arapa i Jevreja, koristili su Indeks kao priručnik za kulturni genocid. Talmud je bio zabranjen, ili dozvoljen samo u izmenjenom obliku; knjige na arapskom jeziku bile su potpuno zabranjene. Kada su Španija i Portugalija poslale armije da kolonizuju Novi svet, Indeks je išao sa njima. Početni dijalog sa američkim religijama sasečen je u korenu. Čistota je ugušila praksu. Nakon što su inkvizitori zabranili lokalne prevode Svetog pisma, tek preobraćeni domoroci su pravili bazične teološke greške, i tako, u mračnoj, uvrnutoj logici, opravdavali prvobitnu cenzuru. Proces intelektualnog taloženja koji je Indeks pokrenuo, potvrdio je upravo takve paranoje. Vose primećuje, ‘cenzori koji su tražili pogreške, uvek bi ih našli’. Sa svakim izdanjem Indeksa, zabrane su se množile, te se osnovni spis pretvorio u cenzorski perpetuum mobile.

Vose je oprezan kada ističe da su Indeks kreirali intelektualci inspirisani akademicima i da je stavljen pod upravu papa koji su bili „slika i prilika prosvetiteljskog intelektualca“. U svetu gde su nauka, religija, politika, i okultizam, bili daleko bliži nego danas, Indeks je imao ulogu, sugeriše Vose, analognu savremenoj recenziji. Crkva koja je stvorila Indeks bila je iznenađujuće otvorena za debatu, diskusiju, pa čak i neslaganje. Isto se ne može reći za crkvu koju je Indeks stvorio. Kada je Francuska revolucija pokrenula lančanu reakciju pobuna i reformi, stari režim se raspao širom Evrope, a sa njim i istorijska moć crkve. Moć inkvizitora je ograničena, a sa njom i cenzorska oštrica Indeksa. Budući fizički ograničen na Vatikan, njegov autoritet se sveo na umove vernika, dok se poniženo papstvo prepustilo jalovim optužbama. Kada su se granice katoličkog sveta ponovo pomerile, Indeks je dobio novu upotrebnu vrednost, i to na prvim linijama odbrane od modernog sveta.

Početkom 20. veka, Indeks je počeo da dobija na dužini. Andre Žid i Grejem Grin su se našli na listama nepodobnih, i samim tim, uticajnih. Sama težina presedana i kvazidogmatski sjaj Indeksa unapred su suzbijali katoličke teološke sporove. Osuda više nije bila stvar izbora, već jedini izbor. Indeks je osvojio crkvu koju je prvobitno trebalo da zaštiti. U vreme Drugog vatikanskog koncila, kada su vodeći crkveni teolozi dospeli pod različite zabrane, Indeks je prošao kroz ironičnu apoteozu. Po svečanoj zapovesti Hristovog namesnika, vrhovni cenzor je cenzurisan 1966. godine.

Voseova jasna, sažeta knjiga je dragocen prikaz nevidljive sile koja je oblikovala savremeni svet. Takođe daje uravnotežen pogled na konfuznu praksu cenzure i kontrole, dve tendencije koje se ne mogu uvek izbeći, ali bi trebalo da budu podložne sumnji, ispitivanju i neslaganju. Indeks više ne može ništa da zabrani, ali može da posluži kao upozorenje.

(TheSpectator-ZTP)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.