Upozorio Kineze: Da li je načelnik generalštaba SAD-a prekršio lanac komande?

Civilna kontrola oružanih snaga znak je zrele demokratije. Među pritužbama osnivača Amerike bilo je britansko raspoređivanje trupa bez saglasnosti lokalnih izabranih lidera; verovali su da je održavanje civilne kontrole nad oružanim snagama najveći bedem protiv tiranije. Buran predsednički mandat Donalda Trampa, naročito poslednjih nekoliko haotičnih meseci, kao da su testirali ovu tradiciju.

Mark Mili, najviši američki vojni zvaničnik, trebalo bi da se pojavi pred Kongresom ove nedelje i odgovori na ključno pitanje – da li je prekinuo komandni lanac? U knjizi novinara Boba Vudvorda i Roberta Koste „Opasnost“, objavljenoj 21. septembra, izneta je ubedljiva tvrdnja da je general Mili pozvao svog kineskog kolegu, prvo u oktobru, a zatim i u poslednjim danima Trampovog predsedništva, da ga umiri: „Nećemo napadati niti izvoditi bilo kakve kinetičke operacije protiv vas.“ Navodno je prinudio visoke američke oficire da se obavezno konsultuju s njim ako Tramp od njih traži da lansiraju nuklearno oružje. Ako je ono što su gospoda novinari izneli tačno, da li je general Mili prekršio lanac komandovanja?

Iako se predsednik redovno oslanja na tuđe savete, ustav mu daje isključivu i direktnu komandu nad američkim oružanim snagama. Amerika je imala epizode sa previše revnosnim generalima, ali većina je na vreme obuzdana. Hari Truman je tokom Korejskog rata smenio generala Daglasa MakArtura koji ga je javno kritikovao i težio eskalaciji sukoba. Strah od nuklearnog rata naveo je Džona F. Kenedija da tu moć stavi u ruke predsednika.

Naređenja se prenose sa njega, preko sekretara odbrane, do nadležnog komandanta i nadalje, sve dok se operacija ne sprovede. Time se osigurava da su dva najviša donosioca odluka, predsednik i ministar odbrane, civili sa demokratskim legitimitetom. Komandni lanac takođe pruža način za rešavanje sporova; nezadovoljni vojnici šalju svoje pritužbe ka višim instancama, počevši od nadređenog oficira. Vojnici podležu jedinstvenom kodeksu vojne pravde (UCMJ), koji propisuje njihovo ponašanje. Ukoliko vojnici smatraju da neko naređenje narušava kodeks, na primer vršenjem zločina protiv čovečnosti, ili misle da naređenje nije dovoljno ispitano, mogu da se izjasne i zatraže pojašnjenje odozgo.

Međutim, načelnik generalštaba, general Mili, izvan je ovog lanca. Predsednik mu daje četvorogodišnji mandat, a njegov posao nije da donosi odluke, već da savetuje predsednika i sekretara odbrane, izlažući prednosti i troškove svake operacije. U izvesnom smislu, to važi za atomsko oružje kao i za obično. Šef generalštaba se svakako konsultuje oko važnih pitanja, poput upotrebe nuklearnog oružja, ali on nije sastavni deo nuklearnog lanca komandovanja. Njegova uloga je da prenosi predsednička naređenja, i može biti ignorisan ako predsednik tako želi. Ako je general Mili zaista insistirao na određenim stavovima, može se reći da je prekoračio svoja ovlašćenja.

Druga stvar su njegovi razgovori sa generalom Li Zuočengom iz kineske Narodnooslobodilačke vojske. Nije nečuveno da načelnik generalštaba razgovara i sa prijateljima i neprijateljima. Prethodnik generala Milija je 2017. otišao korak dalje uspostavivši sa svojim kineskim kolegom „zajednički mehanizam strateškog dijaloga“ kako bi poboljšao komunikaciju u kriznoj situaciji i smanjio rizik od nesporazuma. Mnogi takvi razgovori vode se pred javnošću; general Mili je 22. septembra viđen u Helsinkiju kako razgovara sa ruskim kolegom, generalom Valerijem Gerasimovim.

Pozivi generala Milija upućeni generalu Liju 30. oktobra prošle i 8. januara tekuće godine, prikazani su kao postupci odmetnutog generala koji podriva izabranog predsednika. Noviji izveštaji pokazuju da je Mark Esper, tadašnji (civilni) sekretar odbrane, prvi istupio uveravajući  Kinu da Amerika ne traži rat. Potonji pozivi generala Milija navodno su koordinisani sa civilnim rukovodstvom Pentagona i uključivali su predstavnike Stejt departmenta. Dakle, procedura možda i nije bila vanredna, iako je generalovo inicijalno obećanje da će Kineze upozoriti na napad to svakako bilo.

U praksi, mašinerija američke nacionalne bezbednosti stalno evoluira. U vreme Baraka Obame, savet za nacionalnu bezbednost, koji zaseda u Beloj kući i koordinira različite agencije i odeljenja, često je revidirao vojne operacije, pa čak i konkretne taktike. Obamin poslednji sekretar odbrane, Eš Karter, pokušao je da ograniči njegovu ulogu, govoreći američkim komandantima da ne prihvataju pozive članova saveta bez njegove dozvole. Na početku svog mandata, Tramp je delegirao ovlašćenja Pentagonu, dajući im veću kontrolu nad raspoređenim trupama. Kada je Bajden preuzeo dužnost, pooštrio je pravila o upotrebi dronova, insistirajući da oružane snage i CIA traže dozvolu za dejstva van proglašenih ratnih zona.

Sve u svemu, čini se da je general ostao u okvirima svog položaja, ali iznete kontroverze će imati širi uticaj na civilno-vojne odnose u Americi. Predsednik Bajden je potvrdio svoje poverenje u načelnika, međutim republikanski poslanici traže njegovu ostavku. Kongres će ga ispitivati 28. septembra, a Bela kuća će njegove naslednike verovatno držati na još kraćoj uzici.

(TheEconomist-ZTP, foto: CNP/Getty)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.