Ukrajinska kriza: SAD podstiče strah od Rusije kako bi držala Evropu pod kontrolom

Ako bi NATO postao nebitan, SAD bi izgubile uticaj u Evropi. Ako bi Evropa postala nezavisni igrač u svetskoj politici, ona bi efektivno doprinela multipolarnosti i time ugrozila američki primat. Sprečavanje ovakvih scenarija zahteva, iz perspektive Vašingtona, neprekidnu spoljnu pretnju Evropi sa kojom ne može sama da se izbori. Zahvaljujući agresivnoj kampanji Vašingtona za proširenje NATO-a na Ukrajinu i krizi koja je usledila, Evropa se već na nivou retorike priklonila jačanju NATO-a.

Ideja o održavanju NATO-a živim i relevantnim time je obnovljena. U stvari, ubrzo nakon raspada Sovjetskog Saveza, kreatori američke spoljne politike uložili su veliku energiju u osmišljavanje proširenja NATO-a kako bi ga održali u životu. Na primer, u svom obraćanju Stejt departmentu još u avgustu 1993, tadašnji član Senatskog odbora za spoljne odnose i obaveštajne poslove, senator Ričard G. Lugar jasno se založio za proširenje NATO-a pod američkim vođstvom.

Lugarov govor direktno je nagovestio kako bi, bez širenja NATO-a, multipolarnost mogla da ojača na račun američkih interesa. Drugim rečima, američko liderstvo je, prema Lugaru, bilo neizostavno vezano za punu kontrolu nad Evropom preko NATO-a. Današnja kriza doslovno dokazuje da su Lugarove primedbe aktuelne gotovo tri decenije kasnije. U tom kontekstu, nedavne izjave francuskog predsednika Makrona pokazuju da su SAD, podizanjem tenzija sa Rusijom, naizgled uspele da naprave pomak u Evropi. Makron, koji je nazvao NATO „klinički mrtvim“ i koji pokušava da izgradi evropski sistem bezbednosti nezavisno od NATO-a, nedavno je upozorio Rusiju na „teške posledice“ ako napadne Ukrajinu.

Makronove izjave su usledile samo dva dana nakon što je Bajden održao virtuelni sastanak sa evropskim liderima, uključujući Makrona, nemačkog kancelara Olafa Šolca, Borisa Džonsona i druge evropske lidere i zvaničnike. Kao što pokazuje izveštaji iz Bele kuće, Bajden je očigledno uspeo da ubedi svoje evropske kolege u rusku „pretnju“ i potrebu za „zajedničkim naporima“ koji uključuju „ozbiljne ekonomske troškove“ i jačanje „bezbednosti na istočnom krilu NATO-a“. SAD su takođe nagovestile da će aktivirati NATO snage za taktičke odgovore (NRF) i poslati 8.500 američkih vojnika radi „zaštite” Evrope od „ruske agresije”. Mnoge evropske zemlje su, još od sastanka, najavile sopstveni vojni doprinos odbrani Evrope od pretnje koja se, pre svega, rađa iz američkog ekspanzionizma i kontrole nad Evropom.

Stvaranjem krize i „vođenjem“ Evrope kroz istu, SAD jačaju svoju dominantnu ulogu. Ovo je posebno vidljivo u američkoj energetskoj geopolitici, odnosno najavi snabdevanja Evrope gasom nakon što je Rusija blokirala svoje isporuke. Kako se navodi u izveštajima zapadnih mejnstrim medija, svrha alternativnog snabdevanja je da evropski lideri budu spremniji da preduzmu odgovarajuće mere protiv Rusije, posebno ekonomske sankcije. Iako Amerika traže dobavljače sa Bliskog istoka, gasna diverzifikacija najviše ide u prilog SAD-u, jer će Vašington moći da isporučuje više svog gasa Evropi. Ali, postavlja se pitanje mogu li SAD postići ono što žele? Odgovor zavisi od toga koliko je ideja evropejstva jaka u Evropi.

Iako je Makron uputio upozorenje Rusiji, njegova vlastita politika ostaje panevropska, a ne transatlantska. U svom poslednjem obraćanju Evropskom parlamentu pre nekoliko dana, Makron je još jednom je ponovio svoje ideje o evropskoj bezbednosnoj infrastrukturi nezavisnoj od NATO-a. Kao tvrdokorni evropejac, Makron u aktuelnoj krizi vidi priliku da pogura agendu multipolarnosti prema kojoj Evropa deluje kao nezavisni igrač. Stoga je, osim ponavljanja stavova evropskog bezbednosnog establišmenta, podržao i evropsku inicijativu za početak dijaloga sa Rusijom i rešavanje krize. Za SAD bi takva inicijativa, ako se realizuje, mogla biti velika prepreka u održavanju transatlantskog jedinstva.

Stoga uopšte ne čudi što su američki zvaničnici požurili da okrive Rusiju za nejedinstvo unutar NATO-a. Kao što je Entoni Blinken nedavno rekao tokom svoje posete Ukrajini, „Mislim da je jedan od dugogodišnjih ciljeva Moskve da izaziva podele između i unutar naših zemalja, i prosto ne možemo i nećemo im dozvoliti da to učine”. Kako stvari stoje, SAD ignorišu evropsko neslaganje sa transatlantkom politikom, i svesno povezuju istinske razlike između Evrope i Vašingtona sa Rusijom kako bi se Evropa prikazala kao „žrtva“ ruske politike i kako bi SAD, budući „svesne“ ruskih „zavera“, mogle i želele da „zaštite“ Evropu.

Ovo ne znači da SAD mogu tek tako da zavaraju evropske lidere poput Makrona, ali činjenica je da stalna projekcija Rusije kao agresora stvara tenzije u Evropi, posebno u Istočnoj Evropi, čime se potkopava antiamerička retorika nekih evropskih lidera. Podstičući strah manjih evropskih država od Rusije, SAD pokušavaju da razbiju san velikih evropskih država o panevropskoj međunarodnoj politici.

(NewEasternOutlook-ZTP, foto: Doug Mills/Getty)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.