Prema Asocijaciji američkih medicinskih koledža (AAMC), Amerika će za deset godina imati manjak do 124.000 lekara. Ovo zvuči nelogično. Lekarska profesija je raskošno plaćena: 350.000 dolara je prosečna plata prema nedavnom istraživanju Džošue Gotliba, ekonomiste sa Univerziteta u Čikagu. Mnogo ljudi želi da se školuje za lekara; preko 85.000 kandidata svake godine polaže prijemni ispit na fakultetima, dok više od polovine njih bude odbijeno. A ipak postoji manjak lekara. Kako je to moguće?
Manjak lekarskog kadra već je pogodio mnoge Amerikance. Više od 100 miliona ljudi danas živi u oblastima bez dovoljno lekara u primarnoj zdravstvenoj zaštiti (problem je posebno izražen u ruralnim područjima). Što se tiče mentalnog zdravlja, stvari su još gore; polovina Amerikanaca živi u oblastima sa nedovoljno stručnjaka iz ove oblasti. Raspolažući sa manje od tri lekara na svakih 1.000 građana, Amerika je iza većine drugih bogatih zemalja, uprkos tome što izdvaja mnogo više za zdravstvo.
Odgovornost za to se prebacuje na dežurne krivce. Kako bejbi-bumeri stare, potreba za medicinskom negom raste a lekari njihovih godina odlaze u penziju. Prema AAMC-u, dva od pet aktivnih lekara će imati 65 ili više godina u narednoj deceniji, ostavljajući iza sebe još više upražnjenih mesta. Kovid-19 je oterao masu lekara; analiza Peterson-KFF-a, neprofitne grupe, pokazuje da zdravstveni radnici napuštaju svoje poslove po stopi koja je 30 odsto veća nego pre pandemije (i oko duplo više od svih radnika danas) . „Većina lekara ne ohrabruje našu omladinu da ide u zdravstvenu zaštitu,“ kaže Džesi Erenfeld, lekar i predsednik Američkog medicinskog udruženja. „Ljudi su izgubili profesionalni entuzijazam.“
Ipak, fenomen manjka lekara ima i manje očigledno objašnjenje, povezano sa načinom ulaska u profesiju. U Americi obuka lekara traje duže nego u većini bogatih zemalja, pri čemu mnogi usput odustanu. Budući lekari prvo moraju da diplomiraju na univerzitetu, što obično traje četiri godine. Zatim moraju pohađati medicinsku školu još četiri godine. (U većini drugih bogatih zemalja, lekarima je potrebno oko šest godina školovanja.) Nakon višeg obrazovanja, američki lekari moraju da prođu kroz program stažiranja, koji može da traje od tri do sedam godina. Može uslediti dalja specijalistička obuka. Sveukupno, potrebno je 10-15 godina nakon dolaska na univerzitet da biste postali doktor u Americi.
Kao da skupoća i dužina obuke nisu dovoljno izazovni, broj mesta u struci takođe je veštački smanjivan. Septembra 1980, Ministarstvo zdravlja je objavilo izveštaj u kome se upozorava na očekivani višak od 70.000 lekara do 1990. godine u većini specijalnosti. Vlada je preporučila smanjenje broja upisnih mesta na medicinskim fakultetima i predložila da se diplomcima stranih medicinskih škola zabrani ulazak u zemlju. Lekari školovani u inostranstvu moraju da polažu ispite i završe specijalizaciju u većini američkih država bez obzira na prethodne godine iskustva.
Medicinski fakulteti se sledili ove preporuke, i broj upisanih je drastično opao u zadnjih 25 godina, uprkos rastu interesovanja i uvećanju stanovništva za 70 miliona u istom periodu. Godine 1997, federalno finansiranje specijalizacija je ograničeno, što je primoralo bolnice da ili smanje kapacitete ili da preuzmu deo finansijskog tereta za obuku svojih lekara. Neka radna mesta su vraćena, ali ni izbliza dovoljno. Mnogi perspektivni lekari su tako skrajnuti. „Mnogima koji su bili voljni da prođu kroz tu obuku nije dozvoljen prolaz,“ kaže profesor Gotlib.
Reagujući na ovaj veštački izazvani manjak lekara, popularnost je stekla nova vrsta medicinske diplome: dos (doktor osteopatske medicine). Godine 1981, postojalo je samo 14 osteopatskih medicinskih škola u Americi. Danas ih ima 41. U većini zemalja, osteopat je neko ko tretira kičme sredovečnih ljudi. U Americi su dos zvanično licencirani lekari. Oni čine oko 11 odsto zdravstvenih radnika i 25 odsto studenata medicinskih škola.
„Američki fizioterapeuti gotovo nimalo ne liče na svoje međunarodne kolege,“ kaže politički analitičar Robert Or. „Oni su se praktično nametnuli kao mejnstrim.“ Medicinskim sestrama i asistentima date su obaveze koje su obično rezervisane za lekare, kao što je pisanje recepata. Lekari obučeni u inostranstvu takođe su popunili deo upražnjenih mesta. Ipak, manjak je i dalje prisutan. Ovo u velikoj meri liči na tržište rada koje je namešteno u korist insajdera.
(TheEconomist-ZTP, foto: St. Luke’s Hospital)
