Tržišna cena gasa: Norveška je besramno profitirala od rata u Ukrajini

Nevolje u Evropi imaju tendenciju da stignu do Norveške, njene severne granice. Najbukvalniji primer potiče iz 1870. godine, kada su dva francuska vojnika pokušala da izbegnu višemesečnu prusku opsadu Pariza namerivši da vazdušnim  balonom isporuče borbene planove trupama izvan grada. Nije se dobro završilo. Ono što je bilo zamišljeno kao kratak prelet, pretvorilo se u 19-časovnu odiseju nad kopnom i morem. Dvojac se na kraju srušio na ledenu planinu zapadno od današnjeg Osla, oko 1.400 km od željene destinacije. Fascinirani letećom skalamerijom, meštani su prebacili promrzle Francuze u prestonicu. U njihovu čast su priređene zabave, pisane pesme, ispijene reke šampanjca, sve u slavu Francuske. Oporavljeni vojnici su otišli nedelju dana kasnije sa 23.800 franaka od javnih donatora, što je poprilična suma.

Incident je, prema Palu Frisvoldu, političkom analitičaru, pokazao da je narod Norveške imao „jaku želju da pokaže saosećanje i podršku za rešavanje sukoba u Evropi“. Ima li još uvek ove strasti u norveškim srcima? Mesecima, dok su se Ukrajinci borili, a Evropljani drhtali pred svojim računima za struju, najbogatija zemlja kontinenta (izuzev Luksemburga) postala je upadljivo bogatija. Snabdevanje Evrope energijom uvek je bilo unosno za Norvešku, četvrtu najveću izvoznicu prirodnog gasa na svetu. To je postalo još izraženije otkako je Rusija, nekada glavni rival u izvozu gasa, pretvorila svoje gasovode u geopolitičko oruđe. Kako se rat i politička kriza koja je usledila odugovlače, količine novca koje teku ka severu postaju nepristojne. Zemlja koja drži do imidža dobrohotne svetske sile, sada mora da se brani od optužbi za ratno profiterstvo.

Norveška bi bila prosperitetna čak i da nije pronašla naftu pre pet decenija. Ogromne količine energije koje danas izvozi samo su naduvana trešnja na torti. U redovnim okolnostima, prodaja nafte, gasa i struje donosi preko 50 milijardi dolara godišnje, ili 10.000 dolara po Norvežaninu. To je dovoljno za finansiranje države blagostanja i puno letnjih koliba na živopisnim fjordovima. Sada, zahvaljujući ratu, norveški prihodi od izvoza energije porasli su na preko 200 milijardi dolara godišnje. Da ne odlaže toliku gotovinu u državni fond, svaki Norvežanin bi mogao da dobije godišnji ček od oko 40.000 dolara, što je otprilike BDP po glavi stanovnika Evropske unije. Umesto toga, njenih 5,5 miliona građana mora da se zadovolji ušteđevinom vrednom 1,2 biliona dolara, uprkos nedavnom padu vrednosti investicija.

Evropljani, glavne mušterije Norveške, donedavno se nisu bunili. Svaki ne-ruski izvor energije bio je dobrodošao, a alternative su uglavnom bile na Bliskom istoku i severnoj Africi. Iz ugla zapadnih političara, manje je neprijatno moljakanje energenata od norveškog ministra nego od autoritarnih despota. Norveška je samo tražila da EU prestane sa držanjem lekcija o nužnosti što bržeg napuštanja fosilnih goriva. Povećala je proizvodnju gasa koliko god je to bilo moguće, pritom čak suzbijajući štrajkove sindikata kako bi se protok energije održao. Norveška je poslala novčanu podršku Ukrajini i pridružila se sankcijama Rusiji koje je uvela EU, iako nije članica unije. (Nalazi se unutar šireg Evropskog ekonomskog prostora, ležernijeg aranžmana koji može sebi da priušti zahvaljujući svojim rezervama nafte.) Ipak, atmosfera se pogoršavala kako se energetska kriza produbljivala. Suočena sa bankrotom komunalnih preduzeća i potrošača, Evropa više ne želi da puni norvešku kasu. Poljska je prva negodovala u maju, kada je njen premijer osudio „bolesne“ cene gasa sa severa. Drugi protestuju diskretnije, ukazujući da bi humaniji dobavljač ograničio cene gasa, barem dok traje rat. Norveška pak insistira da tržišno određivanje cena funkcioniše i da su veliki profiti potrebni za finansiranje njene zelene tranzicije.

Političari u Oslu imaju svojih problema sa kojima se moraju nositi. Zbog obilja hidroelektrične energije, Norvežani imaju privilegiju jeftine struje; mnogi smatraju da je gašenje svetla po izlasku iz sobe prevaziđena navika. Ali suša je iscrpila rezervoare, zbog čega su cene električne energije skočile u nekim oblastima. Čak i u bogatoj zemlji, ovo je problem. Neke industrije, kao što su proizvodnja đubriva ili topljenje metala, postoje samo uz pomoć jeftine energije. Većina Norvežana greje svoje domove na struju i kupuje električne automobile, zbog čega saobraćajne gužve u Oslu često liče na Tesline prodajne salone. Postoji grupa na Fejsbuku gde se na cenu struje žali preko 600.000 članova, od kojih mnogi za svoje nevolje krive izvoz električne energije u Evropu. Vlada je odgovorila izdašnim subvencijama, ali i nagoveštajem kresanja izvoza struje, navodno da bi zaštitila svoje iscrpljene rezervoare. To je iznerviralo evropske susede koji žele da tržišta ostanu otvorena kako bi se ono malo raspoložive energije efikasno raspodelilo.

Što duže cene gasa ostanu van kontrole, to će biti veći pritisak na Norvešku da donira deo svojih masnih prinosa. Solidarnost sa Evropom je oblik ličnog interesa, tvrdi Georg Rikeles iz Centra za evropsku politiku. Norveškoj su važniji dobri odnosi sa susedima nego ceđenje poslednje kapi profita. Mimo nafte i gasa, bogatstvo Norveške zavisi od održivosti evropske zajednice. Davanje popusta na gas evropskim kupcima možda je previše osetljiv potez za norveške političare. Ali premijer Jonas Gar Store je ove nedelje nagovestio da će norveške energetske kompanije (od kojih je najveća, Equinor, u većinskom državnom vlasništvu) pristati na dugoročne ugovore koji će trenutno potceniti gas u zamenu za stabilne profite kasnije.

(TheEconomist-ZTP, foto: Vidar Ruud/EPA-EFE)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.