Otpor „woke” ideologiji: Putin je uspeo da pretvori ukrajinski rat u kulturni rat?

Za veći deo zapadne javnosti, ruska invazija na Ukrajinu bila je čin agresije. Međutim mala, ali uticajna grupa evropskih i američkih intelektualaca i političara opravdava to kao meru protiv širenja dekadentnog Zapada. Pripadnici evropske desnice spremni su da okvalifikuju rusku operaciju kao „očigledno kršenje međunarodnog prava“, kako je Marin Le Pen primetila na početku rata. Ipak, skoro u istom dahu, oni aplaudiraju ruskom predsedniku Putinu kao braniocu zapadne hrišćanske civilizacije koja je na udaru nekontrolisane rulje takozvanih osvešćenih (‘woke’) liberala.

Kao što je Gunar Bek iz populističke Alternative za Nemačku rekao CNN-u nakon invazije, „Mnogi od nas se protive modernim društvenim trendovima, od kojih su neki finansirani javnim novcem. Gledamo Rusiju i vidimo evropsku zemlju u kojoj takvi trendovi nisu otišli predaleko.” Invazijom na Ukrajinu i vraćanjem zemlje pod okrilje Rusije, Putin će navodno sprečiti da se ova unutrašnja trulež proširi dalje na Istok ili na Zapad. Kanadski psiholog i konzervativni polemičar Džordan Piterson je nešto oprezniji u svojim stavovima, ali ipak iznosi civilizacijski argument da je moralna i kulturna degeneracija Zapada faktor koji doprinosi ratu. „Mi nemamo… svo moralno pravo,“ rekao je psiholog milionima svojih pratilaca na Jutjubu. Pozivajući se na Dostojevskog, on je opisao invaziju kao rat koji se vodi ne oko teritorije, već zbog ideja, vrednosti i tradicije, i stoga se „može dobiti samo na intelektualnom ili čak duhovnom frontu“.

Ova grupa konzervativaca smatra da pretnja Zapadu dolazi iznutra, a ne spolja. Za njih je najvažniji kulturni rat. To je uverenje koje i sam Putin zastupa, mada ono nije naročito uspešno, čak ni u Rusiji. Putin je godinama igrao na kartu kulture u Francuskoj, Mađarskoj i drugim evropskim zemljama, pozivajući se na takozvane tradicionalne vrednosti. Reč je o već postojećim sukobima oko politike identiteta na Zapadu, koje Putin pokušava da produbi otkako je preuzeo vlast. U ovim borbama, ruski predsednik je sebe predstavio kao branioca autentične evropske kulture koju je otela radikalna kulturna levica. Uzmimo ruski zakon o „gej propagandi“ iz 2013. koji zabranjuje „promovisanje netradicionalnih seksualnih odnosa maloletnicima“ i dodatno podstiče homofobiju u Rusiji. (Putin je lično uporedio takvu „gej propagandu“ sa pornografijom.) Putinovi postupci su podstakli slične zakone o homoseksualnosti u Mađarskoj, Poljskoj i Rumuniji. Ukratko, Putinova Rusija želi da izveze svoju verziju tradicionalnih vrednosti regionu kojim je nekada dominirala.

Kod kuće, Putin je udvostručio svoju podršku pravoslavlju. Godinama je naglašavao značaj verskih i kulturnih vrednosti za ontološku bezbednost Rusije kako bi opravdao i podržao ratne napore koji su pali daleko ispod njegovih očekivanja. „Hteli su da unište naše tradicionalne vrednosti i nametnu nam njihove lažne vrednosti koje bi nagrizle naš narod iznutra… iste vrednosti koje agresivno nameću svojim zemljama, i koje direktno vode u degradaciju i degeneraciju, jer su suprotne ljudskoj prirodi,“ rekao je Putin u vatrenom govoru povodom objave rata Ukrajini. „To se neće dogoditi.“

Džordan Piterson (foto: Washington Post)

Iako je rat pokazao brutalnost (i često nesposobnost) ruske tvrde moći, Putin verovatno smatra da je ruska meka moć njegov kec u rukavu. Pronašao je lojalno pleme sledbenika i propagandista na Zapadu među kulturnim ratnicima poput Pitersona. Uprkos tome što je na počecima karijere radio za liberalnog gradonačelnika Sankt Peterburga, Putin se često pozivao na kulturu kao svojevrsnu petu kolonu koja je pretila lojalnim režimima. Obojene revolucije u Gruziji, Ukrajini i Kirgistanu često su tumačene kao napadi na ruske vrednosti i interese od strane zapadnih liberala, CIA-e ili Džordža Soroša, što je suptilna referenca na jevrejske korene uticajanog biznismena. U tom smislu, Kremlj vidi zapadnu liberalno-demokratsku kulturu kao opasan metod hibridnog ratovanja kojem se mora odupreti vlastitim kulturnim oružjem i propagandom.

Ali ovakav pristup je imao negativne efekte u samoj Ukrajini. Istraživanje Kijevskog instituta za sociologiju u julu pokazalo je da samo 12 odsto Ukrajinaca podržava evropske ili zapadne vrednosti, za razliku od 78 odsto onih koji podržavaju „tradicionalne ukrajinske vrednosti“. Ali kada se tradicionalne vrednosti okarakterišu kao „tipične za istočne Slovene“, i pomene se Rusija ili Belorusija, onda podrška opada: samo 33 odsto podržava tradicionalne vrednosti, dok zalaganje za evropske vrednosti skače na 51 odsto. Ukrajina nije tako homogena u kulturnom smislu kao što se često prikazuje, a njeni građani, posebno govornici ruskog jezika na istoku, u industrijskim i manje obrazovanim krajevima, obično su konzervativniji od svojih zapadnih sunarodnika. Ipak, Putinov rat je straćio gotovo svu meku moć koju je Rusija nekada imala u zemlji. Druga istraživanja potvrđuju da je invazija ubrzala promenu postsovjetskog nacionalnog identiteta i kulture u pravcu neprijateljstva prema Rusiji i simpatija prema Zapadu.

Slične, iako manje dramatične reakcije zabeležene su i u drugim postsovjetskim zemljama, te u postkomunističkoj istočnoj Evropi. Iako se značajan postotak stanovništva slaže sa Putinovim evociranjem verskih vrednosti i kulturnog tradicionalizma, mnogi su šokirani ruskom invazijom, što je zauzvrat izazvalo pozitivne ocene o mekoj moći i bezbednosnim institucijama Zapada. U tom smislu, privlačnost Putinovog tradicionalizma za većinu je sekundarno, čak i tercijarno pitanje. Čak se ni u Rusiji ovaj pristup nije posebno isplatio. Ovo je možda iznenađujuće, s obzirom da je veći deo ruskog društva, a posebno Pravoslavne crkve, kulturno konzervativan. Prema nekim istraživanjima, 69 odsto Rusa je protiv istopolnih veza; nasuprot tome, sličan procenat (64 odsto) Ukrajinaca podržava takva prava (iako su po drugim pitanjima konzervativni).

Ipak, okretanje Rusije pravoslavlju nakon raspada Sovjetskog Saveza najvećim delom proizilazi iz potrage za postkomunističkim kulturnim identitetom, a ne iz emotivnog prihvatanja verskih uverenja kojima bi se rat mogao opravdati. Relativno mali broj Rusa redovno posećuje crkvene službe, a kada im se postavi pitanje u anketama, većina preferira visok životni standard u odnosu na jake duhovne vrednosti, ili u odnosu na moćnu vojsku koja izaziva strahopoštovanje u inostranstvu. Iako većina Rusa vidi Sjedinjene Države i NATO kao opasnost za Rusiju i njen status velike sile, što doprinosi podršci Putinu, oni ne pokazuju veliku spremnost za žrtvu u ukrajinskom ratu.

Primarni uzrok ove ležernosti je to što se mnogi Rusi ne osećaju suštinski ugroženim od Zapada ni u vojnom ni u kulturnom smislu. Na primer, ključna komponenta medijskih kampanja Kremlja je ulivanje straha i gnušanja prema „izdajnicima“ u Rusiji, odnosno zapadnjačkoj „petoj koloni“. Nakon početka rata, Putin je samouvereno izjavio da će Rusi lako razlikovati „prave patriote od ološa i izdajnika“. Ipak, nedavna istraživanja pokazuju da većina Rusa nije dirnuta ili ima samo nejasno razumevanje navodne pete kolone. U anketama samo nekoliko meseci pre početka rata, većina ispitanika je bila ravnodušna prema ruskim zakonima koji su žigosali „strane agente”, a popriličan broj je smatrao da su zakoni smišljeni radi suzbijanja građanskog društva, a ne odbrane ruske kulture.

Dok se Kremlj bori za masovnu podršku ratu pozivajući se na odbranu ruske civilizacije, predstavnici ruske elite, posebno sadašnji i bivši oficiri bezbednosti i oružanih snaga (‘siloviki’), pružaju snažnu podršku nastavku rata. Ovi lideri su blisko povezani sa Ruskom pravoslavnom crkvom, uz zajedničku privrženost patriotizmu i konzervativnim, često mistično-religioznim principima koji označavaju zapadni progresivizam kao nemoralan i agresivan, a njegov globalni uticaj kao oblik hibridnog ratovanja. Ove grupe su odavno prihvatile neophodnost kulturnog sukoba sa Zapadom, kao i unutar njega. Čak i bez velike podrške kulturnom ratu, rusko društvo je ipak stalo iza zvaničnog antizapadnog narativa.

Nasuprot tome, žestoke vrednosne debate nastavljaju da otvoreno i duboko cepaju Evropu i Sjedinjene Države, dajući političko gorivo ekstremno desnim grupama u Italiji, Austriji, Francuskoj i drugde. U Italiji, nedavni kolaps vlade i uspon partija poput Lige i Forca Italia sugeriše veću naklonost Putinovim planovima u Ukrajini. I samo italijansko društvo je skoro jednako podeljeno po pitanju koju stranu podržati. Sinergija Evrope i Sjedinjenih Država u pogledu kulture i dalje je značajna. Ovog maja, tokom prve Konferencije konzervativne političke akcije (CPAC) u Budimpešti, organizatori su opisali Mađarsku kao „jedan od motora konzervativnog otpora woke revoluciji”. Iako je uskraćivanje mađarske podrške Ukrajini više povezano sa neometanom isporukom energenata iz Rusije, zemlja se smatra kulturnim modelom u konzervativnim krugovima Amerike.

Mada samo 6 odsto Republikanaca podržava ruske ratne operacije, mala ali glasna manjina je obećala da će povući američku vojnu podršku Ukrajini. Razlozi variraju od izolacionizma u spoljnoj politici do irelevantnosti rata za ključne interese SAD-a. Ipak, kultura se uvukla u priču o Ukrajini. „Zapamtite da je Zelenski jedna bitanga,“ rekao je Republikanski poslanik Medison Koutorn (na slici) biračima u martu. „Zapamtite da je ukrajinska vlada neverovatno korumpirana i neverovatno zla i da je nametala woke ideologije.” Pozitivni stavovi prema Rusiji naglo su opali u razvijenim zemljama, a većina belih hrišćanskih nacionalista i krajnjih desničara na Zapadu, Putinovih prirodnih saveznika, osudila je invaziju ili je ćutala. Ali u zavisnosti od grupe, ove pozicije se mogu promeniti. Piterson osuđuje invaziju, ali odmah nudi relativizacije, govoreći da neke kulturne pretnje mogu biti egzistencijalne i da mogu opravdati kršenje nacionalnog suvereniteta i ljudskih prava.

Privlačnost Putinove Rusije zapadnoj kulturnoj desnici zavisiće od nekoliko faktora, uključujući i trajanje rata u Ukrajini. Dok su mnogi u SAD-u zgroženi ruskom brutalnošću, drugi se pitaju da li su rastući troškovi odbrane Ukrajine, u svetlu rastuće inflacije i nadolazeće recesije, neophodni za očuvanje ključnih američkih interesa i vrednosti. Neki se pak protive dubljem mešanju u sukob zbog straha od nenamerne eskalacije rata. A ako Donald Tramp (koji je Putinovu ratnu operaciju okarakterisao kao „genijalnu”) dobije podršku stranke za predsedničku kandidaturu, Putinove pristalice će biti ohrabrene. Kombinovani politički uticaj ovih neobičnih saveznika mogao bi doneti tihu rehabilitaciju Putina i njegove kulturne politike.

(ForeignPolicy-ZTP, foto: Alexei Druzhinin/AP)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.