‘Trojanac u Evropi’: Nova studija o ruskom i kineskom uticaju u Italiji

Novi dokument, koji je objavio britanski Kraljevski institut ujedinjenih službi (RUSI), baca svetlo na složen odnos između Italije i dva glavna protivnika Zapada, Rusije i Kine. Italija je velika svetska ekonomska sila. Istaknuti je član grupe G7, koja zajedno poseduje više od 50 odsto svetskog bogatstva. Takođe je član NATO-a i Evropske unije.

Uprkos, ili upravo zbog svog centralnog mesta u zapadnom savezu, Italija je dugo bila vodeći zagovornik saradnje i dijaloga između Zapada i Rusije. U 2019. postala je prva članica G7 i prva velika sila Evropske unije koja je sa Kinom potpisala Memorandum o razumevanju povodom pekinške inicijative Pojas i put. Pored toga, italijanski privatni sektor je bio daleko nespremniji od drugih zapadnih zemalja da napusti Rusiju nakon njene invazije na Ukrajinu; samo jedna italijanska kompanija je potpuno napustila rusko tržište od februara ove godine.

Dvoje italijanskih istraživača, viši saradnik RUSI-a Rafaelo Pantuči i Eleonora T. Ambrozeti iz italijanskog Instituta za međunarodne političke studije (ISPI), tvrde da je saradljivost Italije prema Kini i Rusiji navela neke analitičare da nazovu Rim „trojanskim konjem u Evropi“. Ali u svom nedavnom istraživačkom radu za RUSI, Pantuči i Ambrozeti tvrde da je stvarnost daleko složenija, posebno u slučaju italijansko-ruskih odnosa. Oni ističu da je Italija zapravo predvodila inicijativu za uvođenje oštrih sankcija Moskvi zbog njenog ratovanja u Ukrajini. Trenutno italijanska država nastoji da svoj energetski sektor odvoji od Rusije.

Istraživački rad pod naslovom „Ruski i kineski uticaj u Italiji“ tvrdi da sklonost Italije da se „pozicionira između svojih bliskih transatlantskih veza i svojih dugogodišnjih veza sa Moskvom i Pekingom“ nije nova. U stvari, ona odražava dugogodišnju italijansku strategiju koja teži da ostane relativno nepromenljiva i da „ne zavisi od aktuelne vlade“ u Rimu. Posledično, odnosi Italije sa Rusijom i Kinom „pokazuju manje-više dosledan obrazac“ tokom posthladnoratovske ere, pošto je Rim u velikoj meri „angažovan“ i prema Moskvi i prema Pekingu.

Ova dugoročna strategija se održala uprkos periodičnim krizama u bilateralnim odnosima. Takav je bio nedavni slučaj, kada je Rim optužio kineske banke da peru novac koristeći svoje filijale u Italiji, ili kada je kapetan italijanske mornarice osuđen za prodaju poverljivih dokumenata Rusiji. U ovakvim slučajevima diplomate se proteruju na recipročan način, ali to ne utiče na bilateralne odnose. Ovo se može videti u slučaju Libije, u kojoj Italija ima trajni interes zbog geografske blizine i kolonijalne prošlosti. Italija podržava angažovanost Moskve u Libiji, smatrajući je „referentnom tačkom, ako već ne modelom“.

Što je najvažnije, blisku saradnju Italije sa Rusijom, i pogotovo Kinom, zdušno podržava italijanska „moćna severna poslovna elita“, ističu Pantuči i Ambrozeti. Na primer, italijanski poslovni lobiji, kao što su Confindustria, Italijansko-ruska privredna komora ili Udruženje Lombardija-Rusija, veoma su uticajni u promovisanju italijanske saradnje sa Moskvom. Hoće li ova dugogodišnja strategija preživeti globalnu finansijsku krizu i rat u Ukrajini? Autori sugerišu da verovatno hoće, iako brojni faktori unose element neizvesnosti. Među njima je i nestabilnost italijanskih koalicionih vlada, kojima je sve teže da potraju duže od nekoliko meseci.

Ovo je, naravno, hronična karakteristika italijanske politike. Ali aktuelna politička scena sa sobom nosi i uspon ekstremno desničarskih i ekstremno-populističkih grupacija, koje imaju autoritarnu tendenciju i blagonaklon stav prema Rusiji i Kini. Kako će se to odvijati u narednim mesecima i godinama, teško je predvideti, zaključuju autori.

(IntelNews-ZTP, foto: NYT)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.