Novinari redakcije Njujork Tajmsa su navikli na to da se njihove unutrašnje prepirke pretvaraju u žestoke javne rasprave. Ali čak i za najiskusnije radnike Tajmsa, protekla nedelja mora da je izgledala posebno dramatično jer je Seda dama zauzela centralno mesto u globalnoj debati o načinu izveštavanja o problemima trans osoba. Čitav niz ljutitih napisa razmenjen je između pisaca, urednika, aktivista i sindikata. Novinari su prozvani po imenu, a kolege su osudile njihov rad. Protesti su organizovani ispred Tajmsove centrale u blizini Tajms skvera. Interni kanali na Slack aplikaciji postali su forumi za žestoku debatu. Neki radnici su svoje frustracije izbacivali na Tviteru; drugi su se privatno žalili kolegama uz piće posle posla. Rezultat je podeljena redakcija.
U središtu spora je otvoreno pismo (prvo od nekoliko) koje je potpisano od stotina saradnika Tajmsa i poslato Filipu Korbetu, pomoćniku glavnog urednika, prošle srede (15. februara). Njime se Tajms optužuje za „uredničku pristrasnost” u svom izveštavanju o „transrodnim, nebinarnim i rodno nekonvencionalnim osobama”. U pismu je aktuelno izveštavanje o trans ljudima, uključujući upotrebu „pseudonauke i eufemističkog jezika“, upoređeno sa Tajmsovom istorijskom „praksom demonizovanja“ homoseksualnosti iz 1960-ih, ‘70-ih i ‘80-ih. Prozvano je nekoliko novinara i konkretnih članaka. Istog dana su aktivisti predvođeni GLAAD-om, organizacijom za medijsko zastupanje LGBT-a, objavile otvoreno pismo optužujući Tajms za „neodgovorno, pristrasno izveštavanje o transrodnim osobama“.
Redakcijski radnici sa kojima sam razgovarao bili su rastrzani zbog osnovanosti prvog pisma. „Mislim da je tim saradnicima bila potrebna ogromna hrabrost da se potpišu svojim imenima, u suštini rizikujući svoju saradnju sa novinom i, potencijalno, deo svojih prihoda,“ rekao je jedan od sagovornika, dodavši da „ako bi neko saradnika imao problem sa mojim izveštavanjem, voleo bih da to prvo kažu meni.” Drugi mi je rekao: „Ja sam u potpunosti za trans prava i mislim da su zlostavljanje i predrasude sa kojima se ti ljudi suočavaju odvratne. Ali mislim da otvoreno pismo opasno liči na pokušaj gušenja bilo kakve debate i izveštavanja o trans pitanjima. Tajms nije aktivistička grupa. Mi smo nezavisni novinari koje ne smeju da se plaše da istražuju priču ili postavljaju pitanja, koliko god da je tema osetljiva.”
Ovo je, generalno, bio stav Tajmsovog uredničkog rukovodstva. U četvrtak (16. februara) izvršni urednik, Džozef Kan, i urednica rubrike kolumni, Ketlin Kingsberi, poslali su imejl poruku svim zaposlenima u kojoj prekorevaju sve potpisnike prvog pisma zbog koordinacije sa aktivistima i javnog napada na rad svojih kolega. Rekli su da „neće tolerisati“ takvo ponašanje. Sledećeg dana (17. februara) Suzan DeKarava, njujorška predsednica NewsGuild novinarskog sindikata, pisala je članovima zaposlenim u Tajmsu da su Kan i Kingsburi pogrešili što su intervenisali na ovaj način i da nisu mogli zakonski sprečiti svoje zaposlene da govore o „uslovima na radnom mestu”. Ovo je pak navelo grupu uticajnih novinara Tajmsa da napišu odgovor DeKaravi, optužujući NewsGuild za „fundamentalno pogrešno razumevanje naše odgovornosti kao novinara”. Rekli su da novinarstvo obavljeno „u skladu sa standardima Tajmsa ne stvara toksično radno mesto“.
Ali ovo nije jedina drama koja je poslednjih godina uzdrmala temelje redakcije Njujork Tajmsa. U junu 2020, više od 800 zaposlenih je potpisalo otvoreno pismo u kojem se osuđuje objava članka Toma Kotona, republikanskog senatora, koji je pozvao saveznu vladu da „pošalje trupe“ radi suzbijanja antipolicijskih protesta nakon ubistva Džordža Flojda. Urednik kolumni Džejms Benet podneo je ostavku nekoliko dana kasnije. Sledećeg meseca je Beri Vajs, urednica i uticajna autorka, napustila Tajms navodeći da je bila „predmet stalnog maltretiranja od strane kolega koji se ne slažu sa mojim stavovima“. Donald Meknil, dugogodišnji izveštač o zdravstvu i nauci čije je pisanje o kovidu-19 bilo nadaleko hvaljeno, podneo je ostavku u februaru 2021. nakon što je optužen za iznošenje „rasnih uvreda” pred studentima 2019. Meknil se branio tvrdnjom da je sporni termin korstio u sklopu rasprave o tome da li student treba da bude suspendovan zbog upotrebe te reči. U dugačkom eseju, Meknil navodi da se njegov poslodavac „uspaničio“ i da je redakcija Tajmsa postala „podlo, zlobno, osvetoljubivo mesto gde su svi međusobno podozrivi“.
Svaki od ovih slučajeva uključuje različite incidente i likove unutar redakcije Tajmsa. Ali ono što im je zajedničko jeste da su zaposleni javno istupili protiv svog poslodavca ili kolega. Incidenti su se poklopili i sa bujanjem sindikalnog pokreta u kompaniji. U decembru se desio najveći štrajk u poslednjih 40 godina kada je više od 1.000 zaposlenih obustavilo rad na 24 sata zbog plate. (Neki radnici strahuju da bi prošlonedeljno pismo NewsGuild-a moglo da podeli članove sindikata i omete buduće pregovore sa menadžmentom Tajmsa.) Sindikalne akcije su prilično uobičajene u redakcijama, ali otvoreni napadi na poslodavce i kolege nisu – čak i u svetu medija, gde novinari obično imaju javne profile i pristup širikoj publici na društvenim mrežama.
Zamolio sam dva insajdera da objasne internu kulturu Tajmsa i zašto je toliko zaposlenih bilo odlučno i ohrabreno da progovori o ovakvim pitanjima. Jedan kaže da rivalski američki listovi poput Wall Street Journal-a imaju „uštogljenu kulturu“, dok redakcija Tajmsa ima „nešto bučniju, polemičku atmosferu“. Drugi je ukazao na veličinu i snagu lista kao faktor. „Mislim da važi ono ‘što veća porodica, veća i disfunkcija’.” „Što više mišljenja, više i egoizma, i više razlika u perspektivama. Čini se da ne postoji nesrazmeran broj sukoba u poređenju sa drugim velikim redakcijama. Utisak je da ih je bilo mnogo, naravno, ali ne toliko mnogo za organizaciju ove veličine.“ Kažu još da su neki od problema, poput kolumne Toma Kotona, „bili podstaknuti propustima menadžmenta“. Ali, dodaju oni, „većina ovih sukoba jednostavno odražava sukobe i debate koje se dešavaju van redkacije; diskusija o trans pravima je odličan primer. Ta debata je postala toliko toksična da je nemoguće voditi miran i racionalan razgovor.“
Portparol Njujork Tajmsa je rekao da su njihove novine „uvek otvorene za reakcije“, ali je dodao: „Odbacujemo svaku tvrdnju da je naše izveštavanje pristrasno“. Nastavio je sa: „sporni članci… duboko i saosećajno izveštavaju o pitanjima brige i dobrobiti trans tinejdžera i odraslih. Naše novinarstvo nastoji da istražuje, ispituje i odražava društvene debate – i tako pomogne čitaocima da ih razumeju. Naši izveštači su radili upravo to i ponosni smo na to.” Portparol njujorškog ogranka NewsGuild-a rekao je da su „posvećeni zastupanju svakog člana jednako i pošteno, bez obzira na temu izveštavanja. Ne zauzimamo nikakav stav po pitanju uređivačke politike i snažno se borimo za pravo svakog člana da radi u zdravom i bezbednom okruženju, bez uznemiravanja i diskriminacije.”
Postoji stara poslovica u novinarstvu, poznata sa obe strane Atlantika: nemoj da postaneš priča. Čini se da pojačane tenzije u redakciji Tajmsa za sada nisu potkopale njegovo novinarstvo. Kompanija Njujork Tajms, koja je takođe vlasnik sportskog portala Athletic, ima oko 11 miliona digitalnih i štampanih pretplatnika širom sveta, daleko više od bilo kog rivala. Ova medijska grupa ima više Pulicera nego bilo ko drugi i, novinarski, Tajms i dalje napreduje. Pohvalno je to kako njegovi novinari stupaju u otvorenu debatu o načinima izveštavanja o spornim temama. Međutim, novinari shvataju da reflektori javnosti mogu omesti redakciju u njenom primarnom poslu prikupljanja vesti. Urednici se nadaju kvalitetnom rešenju spora o pokrivanju trans problematike, pre nego što njena zapaljivost ponovo zahvati redakciju. Međutim, nedelju dana nakon poslednjeg incidenta, kontroverza je daleko od epiloga.
(William Turvill/NewStatesman-ZTP, foto: ABCNews)
