Gebran Basil, lider libanske Hrišćanske stranke, prošle jeseni je bio ministar spoljnih poslova svoje zemlje i pretendovao da postane njen novi predsednik. Tokom posete Americi u septembru obišao je vojni koledž Vest Point i u kratkom govoru ukazao na korupciju koja je Liban dovela do bankrota. Ispostavilo se da mu je ta poseta bila i poslednja, jer ga je Amerika stavila na crnu listu zbog navodne umešanosti u korupciju.
Sankcije najavljene 6. novembra bile su najoštriji potez Donalda Trampa protiv bilo kog libanskog političara. Nejasno je šta je administracija zapravo htela da postigne, osim što je zakomplikovala formiranje nove libanske vlade posle katastrofalne eksplozije u luci Bejrut u avgustu. Zvaničnici su potez pravdali kontradiktornim razlozima, što ilustruje neusklađenost američke spoljne politike.
Tokom prve tri godine Trampovog mandata, Ministarstvo finansija je na svoj spisak sankcija dodavalo u proseku 1.070 imena godišnje; poređenja radi, Obamina administracija je uvela 533 sankcije, a Bušova samo 435. Preko 20% od 8.600 imena sa liste povezano je sa Iranom i četiri arapske zemlje pod najvećim iranskim uticajem (Irak, Liban, Sirija i Jemen).
„Maksimalni pritisak“, kako ga je Tramp nazvao, postigao je taktički uspeh. U aprilu je iranski izvoz nafte pao na 70.000 barela dnevno, u poređenju sa 2,5 miliona iz 2018. (Tačni podaci su neuhvatljivi jer se većina iranske trgovine naftom sada obavlja u tajnosti.) Rial, iranska valuta, izgubio je 85% svoje vrednosti. Ipak, ekonomski pritisak nije izazvao političke promene. Sankcije nisu primorale Iran da obustavi podršku milicijama, niti su bitnije uzdrmale pozicije sirijskog predsednika Asada. Mnogim predsednicima sankcije deluju kao primamljivo sredstvo. Jeftine su, nenasilne i uglavnom zasnovane na diskrecionoj moći, ali često nemaju efekta.
Sankcije mogu biti efikasne kada imaju široku međunarodnu podršku, realne zahteve i fokus na osobe ili firme koje moraju da trguju i putuju. Međunarodni embargo protiv Irana doveo je do sporazuma 2015. godine, kada je ograničen njegov nuklearni program. Sankcije protiv Rusala, ruskog aluminijumskog giganta, primorale su kremaljskog oligarha da preda kontrolu nad firmom.
Međutim, Trampova kampanja maksimalnog pritiska ne ispunjava nijedan od ovih kriterijuma. Za početak, njegove sankcije su uglavnom jednostrane, a neke nisu ni ispoštovane. Iranski izvoz nafte se popeo na blizu milion barela dnevno ove jeseni, nakon što su pojedine zemlje (posebno Kina) ignorisale američke pretnje i otkupile sirovu naftu za bagatelu.
Na isteku mandata, administracija razmišlja da li da jemenske Hute etiketira kao terorističku organizaciju. Takvi proglasi imaju za cilj da prekinu finansiranje. Ali Huti i nemaju legalnih izvora prihoda, budući da većina njihovog novca dolazi od lokalnog krijumčarenja ili iznude. Njihovi lideri uglavnom ne kupuju apartmane u Majamiju niti se kockaju na Wall Street-u.
Iako su za Hute tek simbolična pretnja, sankcije bi mogle da imaju ozbiljne posledice po ostale Jemence. Otprilike 80% od 30 miliona stanovnika zemlje oslanja se na humanitarnu pomoć. Budući da Huti kontrolišu veliki deo Jemena, humanitarne organizacije moraju da sarađuju sa njima kako bi isporučile hranu i zdravstvenu zaštitu. Sankcije bi ovo otežale.
Bašar al-Asad krivi sankcije za usporavanje obnove njegove razorene zemlje. Ali, nakon pobede na bojnom polju protiv pobunjeničkih grupa, malo je verovatno da će ispuniti zahteve zapada, naročito onaj koji nalaže izvođenje pripadnika njegovog režima na optuženičku klupu.
Ali to znači da su sankcije prosto kaznene, tj. da je nanošenje ekonomske štete cilj a ne sredstvo. Povrh toga, Tramp nije bio principijelan kada je birao koga će da kazni. Na primer, on i dalje ne odobrava zakonom propisane sankcije Turskoj zbog kupovine ruskih projektila. Niti je kažnjavao saveznike koji su kršili ljudska prava, poput Egipta, koji je ovog meseca uhapsio trojicu istaknutih aktivista.
Sankcije protiv Gebrena Basila su poučne. Libanaci uglavnom nisu bili uznemireni zbog te odluke. Basila smatraju nadmenim i privilegovanim (njegov tast je predsednik), zbog čega je bio meta narodnog besa tokom prošlogodišnjih masovnih protesta. U američkoj optužnici pripisuju mu se dela korupcije iz vremena dok je bio ministar energetike.
Ipak, on nije jedini libanski političar optužen za prevaru; pljačka države je praksa oko koje se slažu lideri većine lokalnih partija. Amerika je do sada gonila samo zvaničnike povezane sa Hezbolahom, šiitskom milicijom i političkom strankom. Doroti Šej, američka ambasadorka u Libanu, kaže da se Basil ponudio da „raskine veze sa Hezbolahom, pod određenim uslovima“. Izgleda da su korumpirani političari problematični samo ako imaju pogrešne partnere.
Branioci Trampove politike tvrde da joj treba više vremena da bi dala rezultate, ali takvi argumeti više nemaju smisla. Dok Tramp napušta funkciju, regionalni uticaj Irana je neokrnjen, a njegov nuklearni program ubrzan. Sankcije mogu biti korisno sredstvo spoljne politike, ali ne i jedino.
(TheEconomist-ZTP, foto: Reuters)
