Čudna stvar se dešava u popularnoj kulturi. Na letošnjem izdanju festivala Glastonberi dominirao je 80-godišnji muškarac, Pol Makartni. U londonskom Hajd parku, 78-godišnji Mik Džeger predvodio je preživele Rolingstounse izvodeći pesme o uličnim tučama i seksu. U međuvremenu se 63-godišnja Kejt Buš vratila na prvo mesto britanskih top lista sa numerom Running Up That Hill, reprizirajući uspeh iz 1978. godine sa debitantskim singlom Wuthering Heights. Čak je po prvi put ušla u američkih top 10.
Makartni je možda najbolji pop kantautor svih vremena, ali mnogi bi se složili da je svoj zadnji kvalitetan album, Band on the Run, objavio daleke 1973. (I najbolja izdanja Stounsa datiraju pre toga.) Međutim, masovno obožavanje muzičke ikone krije neizbežnu istinu: rokenrol trenutak u ljudskoj istoriji je odavno prošao. Pre pedeset godina, 1972, ako vas je muzika zanimala, odlazak u prodavnicu ploča nudio je pregršt mogućnosti. Te godine je objavljen Exile on Main St, kao i The Rise and Fall of Ziggy Stardust, Harvest Nila Janga, istoimeni debi Roxy Music-a i Amazing Grace Arete Frenklin. Ako volite singlice, mogli ste da izaberete Walk on the Wild Side, Rocket Man, Superstition, Always on My Mind, Smoke on the Water, Me and Julio Down by the School Yard, ili ako vam je po ukusu, School’s Out od Alisa Kupera.
Prošle godine u Britaniji, jedina prava konkurencija bila je između Adel i Eda Širana. Britanska muzička industrija je bez sumnje znala da će ovo biti dva najprodavanija umetnika 2021, samo je trebalo odlučiti o redosledu. Ono što je pak bilo indikativno za godišnje liste albuma jesu sva ostala mesta ispod dva korporativna giganta: na broju 3 je Abba, 5. Kvin, 8. Elton Džon, 9. Flitvud Mek. Sve su to bile kolekcije najvećih hitova, osim Abinog Voyage kao pažljivo sastavljenog simulakruma klasične Abbe, od umetnika koji su dostigli svoj vrhunac respektivno 1977, 1975, 1973. i 1977. godine.
Jasno je da ove superzvezde i dalje zaokupljaju našu pažnju jer ih niko nije zamenio. Ali zašto? Pa, postoje razne teorije. Jedna od najzanimljivijih dolazi od „eksperimentalnog istoričara“ Adama Mastrojanija, koji, u fascinantnom onlajn eseju, analizira more podataka o pop kulturi. Njegovo polazište je film, nakon čega dolazi do neprijatnog zaključka: „Na vrhu boks ofis liste, originalni filmovi su izumrli“. Mastrojani navodi da je filmska industrija oduvek bila profitno orijentisana, listajući brojke sa bioskopskih blagajni od 1977. nadalje. Ono što podaci pokazuju jeste da je do 2000-te oko 25 odsto najgledanijih filmova bilo komercijalnog karaktera ili su bili proširenja „filmskog univerzuma“, poput Marvel filmova. Ali „od 2010-te“, piše autor, „bilo ih je preko 50 odsto svake godine. Poslednjih godina to je blizu 100 odsto.“
Vratimo li se nekoliko godina pre njegovog početnog datuma, u 1973, videćemo da je 10 najboljih filmova danas teško zamislivo. U Severnoj Americi, ljubitelji filma su masovno gledali Isterivača đavola, Žaoku, Američke grafite i Poslednji tango u Parizu, sve autorska dela. Bond se našao na 9. mestu sa Live and Let Die (br. 1 u Britaniji), dok su Serpiko i Jesus Christ Superstar takođe dobro prošli. Mean Streets, Don’t Look Now i The Wicker Man, ne samo originalni već i revolucionarni filmovi, izašli su iste godine. Natrag na 2022. i izlazak Top Gun: Maverick i Jurassic World Dominion, nastavake starih filmova koji su u junu zabeležili 92 odsto ukupnih poseta britanskim bioskopima. Ovakav trend prevazilazi puki apetit za Marvelovim filmovima, koji svode ljudsku egzistenciju na to koliko jedno biće može snažno da udari drugo u lice.
Nastavci, predstavci i rimejkovi. To je sve što možemo da očekujemo od sada pa nadalje. Filmska industrija je pronašla idealan način za zarađivanje novca: ulaganje u šarenije i brže verzije postojećh filmova, a mi ćemo sve to progutati. Ako ne želite da gledate Spajdermena, Bonda ili deveti deo Fast & Furious, vaš gubitak. Ali Mastrojani ima još loših vesti. Nakon istraživanja filma, primenjuje istu analizu podataka i otkriva da se obrazac ponavlja na televiziji, muzici, knjigama i video igricama. U savremenoj literaturi, 75 odsto autora iz prvih 10 već je bilo tamo ranije; u muzici, manja grupa umetnika sada je na vrhu liste i ove zvezde sanas imaju više hitova nego ranije. Mastrojani ima i naziv za ovaj fenomen, oligopol, i opisuje ga kao „kartel superzvezda” koji zauzima sve veći deo tržišta.
Mastrojani iznosi teoriju o tome zašto se to dešava, navodeći uticaj medijskih konglomerata; „Velike stvari vole da jedu, pobeđuju i nadmašuju manje stvari,“ što ukazuje na razarajuće sile kapitala. Ali dalje poentira na zanimljiv način, rekavši da je uočeni proces već bio u toku pre nego što je internet uzeo maha, što je podstaklo ponavljanje istih sadržaja uz pomoć novog globalnog publiciteta i pretraživača koji su favorizovali već poznate naslove. Višak mogućnosti otežava izbor, tako da ljudi biraju ono što već znaju. Kao što mi je producent Šerloka Holmsa, Stiven Mofet, rekao: „Svakako, moramo da stanemo. Sada ima više TV serija koje bih voleo da gledam nego što mi je preostalo godina života.” Ipak mislim da postoji alternativno objašnjenje za ono što se dešava, naime, kultura odumire.
Ljubitelji visoke kulture odavno su morali da se pomire sa nestankom „zlatnog doba“. Repertoari klasične muzike iznova se vraćaju delima s kraja 18. do kasnog 19. veka, operskim trupama su i dalje potrebni Verdi, Pučini i Mocart da bi popunili sedišta, a gde bi balet Kraljevske opere danas bio bez Čajkovskog i Marijusa Petipa? Ovo ne umanjuje velika dostignuća onih koji su došli kasnije. Jednostavno stvari počinju da odumiru tokom vremena. Plodonosni period nakon 1900. i pre Prvog svetskog rata dao nam je skoro sve Malerove simfonije, Rahmanjinovove klavirske koncerte br. 2 i 3, Debisijeve Peleasa i Melisandu i Popopdne jednog fauna, Štrausovu Salomu, te Žar ptica, Petrušku i Obred proleća Stravinskog. Bilo bi teško pronaći grupu velikih dela poput one s kraja milenijuma. To ne znači da treba odbaciti dela Prokofjeva, Britna, Geršvina, Kejdža, Ligetija, Glasa, Frederika Eštona, Marte Grejem, Keneta Mekmilana ili Pine Bauš, već samo da treba uvažiti težinu onoga što je prethodno stvoreno.
U likovnoj umetnosti je snaga oligopola apsolutno na delu. Pokušajte da se setite dobitnika Tarnerove nagrade iz protekle decenije, a kamoli nominovane, a zatim pogledajte listu kandidata pre 2005: Grejson Peri, Stiv Mekvin, Trejsi Emin, Kris Ofili, Aniš Kapur, mogućnosti su bile ogromne. Kapur je govorio o međunarodnom tržištu umetnina vrednom 65 milijardi dolara, od čega savremena umetnost čini više od polovine: „Mi igramo igru… da li smo mi proizvođači luksuzne robe? Da li Luj Viton to radi bolje od nas?“ Nagrade za učesnike u toj igri, koja favorizuje superzvezde, donose brojke sa mnogo nula.
Ipak, još od Matisa i Pikasa, te Crnog kvadrata Kazimira Maljeviča (1915) i pisoara Marsela Dišana (1917), umetnost deluje u prostoru koji je pod snažnim uticajem prošlosti, makar to bio i Endi Vorhol sa svojim konceptom masovne potrošnje. Prošle godine, Demijen Herst je napravio seriju od 10.000 NFT radova pod nazivom The Currency. U julu su kupci morali da odluče ili da zadrže digitalni vlasnički token i gledaju uništenje umetničkog dela, ili da vrate token i dobiju delo. U ovoj ideji nema ništa radikalnije ili duhovitije od Dišanovog kreiranja i potpisivanja lažnog čeka za plaćanje zubarskog računa 1919. Njegov potpis ga je učinio umetničkim delom koje je imalo vrednost – umetnost kao valuta, pre čitavog veka. Herst naravno shvata, slično Vorholu, da će mu njegova ‘valuta’ doneti mnogo više novca.
U književnosti, aktuelni dobitnik Bukerove nagrade Dejmon Galgut mi je dao „instinktivno mišljenje“, da je modernistički period ranog 20. veka vreme kada je „roman dostigao svoje kulturne visine… Mislim da je potrebno da priznamo, i svima u ovom poslu bi bilo bolje ako možemo da priznamo da romani više ne zauzimaju centralnu kulturnu poziciju koju su nekada zauzimali… oni su sada marginalna aktivnost.” Insistirao je da nije očajan zbog sudbine romana, ali „razne vrste podmuklih uređaja pružaju alternativne oblike pripovedanja“.
Ah da, ti podmukli uređaji. Svako ko je pokušao da pogleda film sa detetom koje ima mobilni telefon znaće da raspon pažnje nije ono što je nekad bio. Niti je fenomen ograničen na veoma mlade, što dokazuju telefonski zombiji koje viđamo na ulicama; jedan mlađi TV kritičar nedavno je opisao najnoviju TV adaptaciju Conversations with Friends, kao „sadržaj predviđen da se gleda krajičkom oka dok skrolujete kroz Instagram“. Ali da li će Insta i TikTok zauzeti mesto dugometražnog vizuelnog narativa onako kako je trominutni singl protresao svet? Da li će NFT doneti novu veliku umetnosti? Deluje nezamislivo. Digitalna umetnost koja spaja rečnik grafita sa estetikom dizajnera ploča iz ’70-ih Rodžera Dina postoji jako dugo, samo što tek sada pričamo o tome jer snage kapitala, i to kriptokapitala, čine da to izgleda zanimljivo. Mnogi ljudi više vole da pričaju o novcu nego o umetnosti, ali dela Vinsenta van Goga nam valjda dovoljno govore o tome.
Možda je zato pozorište još uvek živo i dinamično; godinama se izvodi više zbog ljubavi nego zbog novca. Kako je to rekao pisac i reditelj Patrik Marber: „Ne mogu da se setim nikoga ko može da zarađuje za život kao dramaturg.” Čini se da je i televizija poseban slučaj. Pritisci oligopola deluju na nju već duže vreme, izbacujući male drame i životne priče, gurajući umesto njih beskrajne detektivske sage, trilere i ubistva, međutim striming revolucija je pokrenula trku među velikim igračima, produživši zlatno doba ovog medija.
Krimići se još uvek prodaju, rimejkovi i reciklaže su svuda, ali retko prođe godina a da se ne pojavi još jedno izvanredno, originalno delo, poput nedavne serije Apple TV-a Severance, koja spaja promišljenost sa nadrealnim humorom. Ipak, osnovana je sumnja da će algoritmi, koji su dizajnirani da nas hrane onim što smo već kusali, uskoro i to zaustaviti. Naravno, i dalje će korov i cveće probijati kroz pukotine našeg novog kulturnog pejzaža. Ali osim povremenih incidenata, sve će biti betonirano. Jedva čekam 2030-tu i Top Gan 7.
(Chris Harvey/TheTelegraph-ZTP, foto: Getty)
