Tvrdnja Pitera Vilsona, profesora istorije rata na Univerzitetu Oksford i autora hvaljene istorije Tridesetogodišnjeg rata, je da su se vojni istoričari previše bavili nemačkim ratovima 20. veka pokušavajući da razumeju Nemački „militarizam“ i karakteristični „genije za rat“ koji imitiraju drugi narodi. Kako autor ističe, Nemačka i Austrija su izgubile Prvi svetski rat, a zatim je Nemačka, sa pripojenom Austrijom, izgubila i drugi. „Genije za rat“ je teza koju bi očigledno trebalo preispitati.
Vilson želi da ove moderne ratove postavi u perspektivu, koja se proteže sve do 15. veka. Da bi se razumelo kako su nemačke zemlje (male nemačke države, Austrija i Švajcarska) stigle do svojih današnjih oblika, potrebno je proučavanje dugog perioda od srednjovekovne Evrope do danas. Knjiga kreće od Reformacije u centralnoj Evropi, preko Tridesetogodišnjeg rata, dinastičkih sukoba 18. veka te revolucionarnog i napoleonskog ratovanja, sve do vremena kada Habzburška Austrija, sa svojim velikim carstvom, i Prusija postaju dominantne nemačke politeje. Švajcarska skoro pa nestaje, jer su njenu „večitu neutralnost“ velike sile odobrile 1815. i poštovale u potonjem periodu, čak i u slučaju Hitlera, koji je nakratko razmatrao ideju okupacije.
Iako svako proučavano stoleće nudi sveže i fascinantne detalje o vojnoj organizaciji, regrutaciji, taktici, oružju i odnosu prema ratovanju, u knjizi Iron and Blood malo se govori o evoluciji nemačke vojne kulture i prakse. Svaka epoha je zasebno tretirana, kako i dolikuje, ali nije jasno kako to doprinosi razumevanju savremene nemačke vojske kao proizvoda dubokih i raznolikih istorijskih korena. Napoleonovi ratovi deluju kao logična prekretnica nakon koje se razvoj vojnog establišmenta u nemačkim zemljama može pratiti i proceniti sa većom istorijskom preciznošću; i zaista, glavnina knjige je fokusirana na proteklih 200 ili više godina, vodeći priču do učešća Nemačke u NATO-u.
Ono što je jasno jeste koliko nemački govornici mogu da budu ratoborni. Veći deo moderne istorije proveli su u međusobnoj borbi sve do završetka ratovanja 1866. i pruskog poraza Habzburgovaca. Ali veliki broj muškaraca iz nemačkih zemalja takođe se dobrovoljno borio u ratovima drugih naroda. Samo Švajcarska je obezbedila dva miliona boraca između 1450. i 1850, a Švajcarci još uvek čuvaju Vatikan. Nemačke jedinice su potraživali moćniji susedi i bile su ili plaćene, ili im je obećavan deo plena. Umeli su da budu nepouzdani kao regruti, ali mora da postoji nešto u njihovoj ratničkoj reputaciji što bi objasnilo toliku potražnju. Vilson navodi da je francuska Legija stranaca od 1831. do 1973. primila 40 odsto svojih regruta iz nemačkih zemalja.
Ipak, izabrati vojnički život pre epohe profesionalizacije vojske bilo je vrlo rizično. Iako je to značilo bolje izglede za posao u teškim vremenima, disciplina je bila stroga i gruba, uniforme često oskudne, plate neredovne, plen neizvestan, a stopa žrtava izuzetno visoka (između jedne i dve trećine poginulih na terenu). Nemački regruti su bili podvrgnuti grotesknim kaznama za bilo kakvo zabušavanje, neretko terani i da jedu svoje čarape ili ekskremente. Uobičajena pruska praksa sa dezerterima bila je da prolaze kroz ‘toplog zeca’; kazna od 30 ‘prolazaka’ obično se završavala smrću. Tek u 19. veku većina ovih varvarskih praksi je zamrla, ali su već u Drugom svetskom ratu nemački vojnici u velikom broju streljani zbog dezerterstva ili nepoštovanja dužnosti, dok su oni psihički slomljeni slati u radne logore, gde se njihovo psihičko stanje svakako pogoršavalo.
Vilson sve vreme želi da izbegne navodnu zapadnjačku opsesiju usponom Prusije kao centralnom temom nemačke vojne istorije. Ali iako je Habzburško carstvo vekovima bilo dominantna nemačka sila, veća od Prusije (doduše samo zbog svoje većinske ne-nemačke populacije) i stalno u ratu, činjenica je da su pruski generalštabni sistem, model regrutacije, pešadijski priručnici, potenciranje logistike i tehničko obrazovanje učinili njenu vojsku uzorom na terenu i uticajnom u inostranstvu. Vilson s pravom tvrdi da problem nemačkog ratovanja, od poraza Francuske 1871. nadalje, nisu bili tehnički kapaciteti, već višegodišnji neuspeh da se vojna stručnost i planiranje usklade sa širom strateškom vizijom. Dakle, kada se očekivanje brzopoteznog trijumfa 1914. izjalovilo, nije bilo efikasnog plana B, osim ukopavanja i nadanja najboljem. Takođe, totalni poraz Francuske 1940. pratila je strateška zabluda da bi Nemačka tako mogla da pokori ostatak sveta.
Rat protiv Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država bio je recept za nemački strateški neuspeh. Čak i tada, bile su potrebne četiri godine teških borbi da se poraze nemačke snage, koje su do kraja opravdavale svoju reputaciju taktičke veštine i borbene gotovosti. Nemački generali koji su završili u SAD-u predajući detaljne izveštaje o nemačkim metodama ratovanja, verovatno su sugerisali Amerikancima da ‘prvo pucati i pa postavljati pitanja’ u konačnici znači strateški bankrot. Iron and Blood nije lako štivo. U rasponu od pet vekova ima mnoštvo bitaka, ratova, komandanata i monarha koji su veliki izazov i za najupornije istraživače ratovanja. Ali uprkos sveobuhvatnom istraživanju i iznetim podacima, i dalje je teško videti šumu od drveća.
(TheSpectator-ZTP)
