Teorija: Višak fakultetski obrazovanih je uzrok političkih promena?

Pre deset godina je Piter Tučin, naučnik sa Univerziteta u Konektikatu, izneo zapanjujuće predviđanje u časopisu Nature. „Sledeća decenija će biti period rastuće nestabilnosti u SAD-u i zapadnoj Evropi“, prognozirao je, ukazujući na „hiperprodukciju mladih stručnjaka sa fakultetskim diplomama“.

Potonji uspon populizma u Evropi, neočekivano glasanje za Bregzit, a potom i za Donalda Trampa 2016. godine, talas protesta Žutih prsluka i Black Lives Matter, učinili su Turčina slavnim u akademskim krugovima; kod ekonomista je pobudio interesovanje za „kliodinamiku“, disciplinu koja matematičkim modelima objašnjava istorijske promene. Turčinovo insistiranje na „preteranoj proizvodnji elita“ postavlja neprijatna pitanja, ali takođe nudi i korisne lekcije iz politike.

Još u starom Rimu i carskoj Kini, kako dokazuje Turčin, društva su skretala iz perioda političke stabilnosti u nestabilnost, često u intervalima od 50 godina. Pogledajte Ameriku. Svaki politički analitičar će vam reći da je Kongres blokiran jer demokrate i republikanci nisu spremni na kompromise. Manje je poznato da je atmosfera takođe bila jako zaoštrena oko 1900. godine, a postala kooperativnija sredinom 20. veka.

Šta uzrokuje ova iskakanja iz stabilnosti u metež? Turčin posmatra društva kao velike, složene sisteme koji podležu određenim obrascima, ako ne i zakonima. U studiji objavljenoj ove godine, Turčin (zajedno sa Andrejem Korotajevim sa Više ekonomske škole u ​​Rusiji) preispituje prognoze koje je dao 2010. Njegov prognostički model sadrži mnogo elemenata, ali kao i Karl Marks, Turčin smatra da „istorija svih dosadašnjih društava je istorija klasnih borbi“. Tamo gde Marks ističe proleterijat, Turčina više zanima elita, odnosno kako se njeni pripadnici međusobno bore.

Koga smatramo elitom i kako se takmičenje ispoljava razlikuje se od slučaja do slučaja; jedan primer je broj visokoobrazovanih ljudi u odnosu na broj vladinih kancelarija (i radnih mesta). Borba je najverovatnija kada je ekonomska nejednakost velika. Nagrade su tada najunosnije za one na vrhu, i u pogledu sticanja moći i političkog uticaja, pa su oni koji propuste svoju šansu na većem gubitku. Frustracije su posebno jake kod ljudi koji su vaspitavani kao budući članovi elite. Još gore, društva stvaraju sve više potencijalnih elita, jer je lakši pristup visokom obrazovanju. Turčin sve ovo vidi kao recept za politički haos: artikulisani, obrazovani ljudi se bune, ulazeći u borbu za političku i ekonomsku moć. Elite tada prestaju da sarađuju, pojavljuju se kontraelite i postojeći poredak se ruši.

Iako se ovakvim argumentom previđaju istorijske nijanse, teza o nezadovoljnim elitama nije loš način za razumevanje političke nestabilnosti. Istoričar Hju Trevor-Roper primećuje da „socijalne krize nisu uzrokovane sukobom međusobno isključivih interesa, već trvenjem između suprotnih strana unutar iste strukture“. Francuska revolucija nije bila posledica siromaštva, već borbe između nezaposlene obrazovane klase i zemljoposednika sa naslednim pravom. Neki istoričari smatraju „višak obrazovanih ljudi“ ključnim faktorom u evropskim revolucijama 1848. Iako je robovlasništvo bilo neposredni uzrok američkog građanskog rata, prof. Turčin radije ističe prezir kapitalističkih skorojevića sa Severa prema zatucanim Južnjacima.

Hiperprodukcija elita takođe može da objasni metež koji je u poslednje vreme zahvatio razvijeni svet. Mlađim osobama je sve teže da dostignu elitni status, čak i ako naporno rade i pohađaju najbolje univerzitete. Cene nekretnina su toliko visoke da samo imućni naslednici imaju šanse da sustignu životni standard svojih roditelja. Moć nekoliko superkompanija ukazuje na malu ponudu zaista prestižnih radnih mesta. Turčin računa da Amerika svake godine proizvede oko 25.000 advokata viška. Preko 30% britanskih diplomaca je „previše obrazovano“ za dostupna radna mesta.

Sve ovo na neki način objašnjava zagonetni trend: zašto naoko dobrostojeće ljude privlači politički radikalizam. Za vreme Džeremija Korbina, britanska Laburistička partija privukla je više ljudi iz više srednje i srednje klase nego ranije; iako se stranka upadljivo pomerila ulevo, njena popularnost među najmlađim diplomcima bila je vrlo visoka. Prednost Džoa Bajdena nad Bernijem Sandersom tokom demokratskih predizbora bila je daleko manja među fakultetski obrazovanim Amerikancima nego među onima sa srednjom ili osnovnom školom.

Predviđanje zemljotresa

Teorije profesora Turčina kažu da politički potresi neizbežno splasnu. „Pre ili kasnije većina građana počne da čezne za povratkom stabilnosti i prestankom borbi“, tvrdi on. Već sada, istraživanja pokazuju da podrška i levim i desnim populistima u Evropi jenjava. Ankete sugerišu da će Tramp uskoro biti smenjen sa funkcije. Druga opcija za izbegavanje nestabilnosti je redukovanje ambicioznih elita. Britanski premijer Boris Džonson zalaže se za usmereno obrazovanje, rekavši da „značajan broj mladih ljudi nakon univerziteta završi na niskokvalifikovanim poslovima“.

Sa druge strane, prosvećenije elite mogu efikasnije da spreče pojavu političke nestabilnosti. Početkom 20. veka američki reformisti su podigli porez na nasledstvo kako bi sprečili pojavu nasledne aristokratije, i takođe radili na suzbijanju velikih monopola. Modernizacija urbanog planiranja mogla bi smanjiti troškove stanovanja, a deregulacija tržišta rada pomogla bi u stvaranju kvalitetnih radnih mesta za „višak“ elita. Analize struktura koje upravljaju društvima pružaju zanimljivo objašnjenje političkih nemira. Ali kliodinamika ne mora biti sudbina.

(TheEconomist-ZTP, foto: iStock)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.