Svet je u energetskoj dilemi. S jedne strane, potrebno je drastično smanjiti upotrebu fosilnih goriva u razvijenim zemljama kako bismo se uhvatili u koštac sa klimatskim promenama. S druge strane, još uvek postoje milioni ljudi koji nemaju stabilan pristup energiji. Kako se taj pristup poboljšava, postoji rizik od remećenja globalne tranzicije ka zelenoj energiji. To nije nužnost, jer bi neke zemlje mogle u potpunosti da preskoče fazu korišćenja fosilnih goriva.
Za zemlje sa niskim prihodima velika poboljšanja u pristupu električnoj energiji su od ključnog značaja. Bolji pristup energiji povezan je sa poboljšanjima u obrazovanju, ekonomskom razvoju i zdravstvu. Prema najnovijim podacima međunarodne organizacije Održiva energija za sve, više od 750 miliona ljudi nema pristup električnoj energiji, a preko 2,5 milijarde nemaju pristup gorivima i čistim tehnologijama za kuvanje. Još je više onih koji imaju ograničen ili nepouzdan pristup električnoj energiji.
Rad na poboljšanju ovakvih okolnosti je prilika za radikalno drugačije pristupe. Umesto da razvijaju energetsku infrastrukturu zasnovanu na fosilnim gorivima, siromašne zemlje bi mogle da pređu direktno na čistije tehnologije. Ovo nije naučna fantastika. U sektoru telekomunikacija, na primer, fiksne linije nikada nisu u potpunosti zaživele u mnogim nerazvijenim zemljama. Umesto toga, ljudi su odmah prešli na korišćenje mobilnih telefona. Ovo je takođe omogućilo usluge poput digitalnog bankarstva.
Potencijal za skok u elektroenergetici osnažen je naglim padom troškova obnovljivih izvora i smanjenjem cena srodnih tehnologija, poput baterija. Prema nedavnom izveštaju Međunarodne agencije za obnovljivu energiju, troškovi solarne energije pali su za 85 odsto u poslednjoj deceniji, dok su troškovi vetroenergije pali za oko 50 odsto. Polako se napušta pretpostavka da je energija iz fosilnih goriva jeftinija, kao i ideja da bolji pristup energiji zavisi isključivo od centralizovane elektromreže.
Ilustrativan primer je program solarnih domova u Bangladešu, koji je proširio pristup električnoj energiji na 4 miliona domaćinstava (oko 12 odsto stanovništva). To je donelo znatno brži pristup uslugama poput električnog osvetljenja nego što bi proširenje centralizovane elektromreže omogućilo. Slično tome, vanmrežni solarni sistemi sada omogućavaju da 7 odsto stanovništva Ruande ima pristup električnoj energiji. Mnogi od ovih sistema su dovoljno snažni za napajanje televizora i uređaja, kao i za osvetljenje.
Naravno, ovakve inicijative ne rešavaju problem pristupa energiji u potpunosti. Kako bi se obezbedila sva potrebna energija industriji i domaćinstvima, obnovljivi izvori bi se morali primeniti u mnogo većim razmerama. To zahteva ulaganja u mrežnu infrastrukturu. Takođe bi valjalo izbeći negativna iskustva poput onog u Vijetnamu, gde su ulaganja u solarnu i vetroenergiju brzo narasla, ali su postrojenja bila ograničena malom i neefikasnom mrežom.
Dakle, šta je još potrebno da bi se omogućio tehnološki skok? Najpre je važno priznati da većina siromašnih zemalja emituje male količine CO2 i da njihov prioritet mora biti proširenje energetskih sistema radi podrške ekonomskom razvoju i boljem pristupu energiji. Fosilna goriva ne treba u potpunosti odbaciti, već ih uključiti u širu strategiju koja podržava zelene investicije. To često podrazumeva reforme propisa i zakona, kao i veće donacije radi smanjenja finansijskih rizika. Tek tada će nerazvijene zemlje moći da „preskoče” na čistiju energiju.
(NewScientist-ZTP, foto: IWMI)
