Tajvan je sledeći front u američko-kineskom konfliktu

Decenijama je spor oko ostrva pretio da preraste u sukob između Kine i Sjedinjenih Država, ali kineska invazija se nikada nije dogodila. Situacija je ostala nerešena toliko dugo da je problem Tajvana često ostajao u senci drugih azijskih afera, poput nuklearnih ambicija Severne Koreje ili pojačanih tenzija između Indije i Pakistana u Kašmiru.

Sada je drugačije. Usled nepredvidivih poteza predsednika Trampa, pojavila se zabrinutost oko američke posvećenosti odbrani regiona. Nasuprot tome, Kina je sve agresivnija, naročito nakon suzbijanja protesta u Hong Kongu i donošenja zakona o nacionalnoj bezbednosti, bez opipljivih reakcija međunarodne zajednice. Politički lideri Tajvana ukazuju na povećani rizik od izbijanja rata, bilo sticajem okolnosti, ili namernom akcijom Pekinga.

„Situacija je sve alarmantnija“, kaže tajvanski ministar spoljnih poslova Džozef Vu. Peking će iskoristiti svoje dugogodišnje pretenzije na Tajvan kao „dobar izgovor za pokretanje napada“, dodaje ministar. Alarm je upaljen i u Vašingtonu. Senator Džoš Holi i kongresmen Majk Galager poslednjih meseci su predložili zakone kojima bi Vašington pojačao stratešku odbranu Tajvana. „Niko više ne gaji iluzije da će se Peking na miran način ujediniti sa Tajvanom“, izjavio je Galager.

Napetosti oko Tajvana datiraju iz 1949. godine, kada su komunisti Mao Cedunga u surovom građanskom ratu pobedili nacionaliste Čang Kaj-šeka i proterali ih sa kineskog kopna na ostrvo, gde su prognanici uspostavili suparničku Republiku Kinu u Tajpeju. Narodna republika Kina nikada se nije odrekla Tajvana, smatrajući ga tek odbeglom provincijom koju bi u perspektivi mogla da povrati ratom.

Kina očigledno pojačava pritisak na Tajvan. Poslednjih nedelja kineska armija izvodila je kopnene i pomorske manevre neobično blizu ostrva. Prošlog meseca, Peking je jasno stavio do znanja da negira nezvaničnu granicu u Tajvanskom moreuzu. „Oni koji se igraju vatrom, pre li kasnije će se opeći“, upozorio je portparol kineskog ministarstva odbrane.

Povišeni strateški rizici velikim delom proističu iz promene globalne ravnoteže moći i sloma američkog svetskog poretka. Od kraja Drugog svetskog rata, Vašington je preko sistema saveza i vojnog prisustva u regionu garantovao stabilnost azijskim državama, uključujući i Kinu.

Taj poredak je danas narušen. Kina osporava američki primat u Aziji i pokušava da povrati istorijsku poziciju dominatne sile u regionu. Za to vreme, izolacionisti u Vašingotnu, predvođeni Trampom, preispituju svrhu obaveza nasleđenih iz hladnog rata u Aziji i širom sveta. Obe ove tendencije podstiču sumnju u opstanak američkog sistema bezbednosti.

Najveće promene zbile su se u Kini, gde je predsednik Si Đinpin preoblikovao komunističku vladu i postao najmoćniji lider još od vremena Mao Cedunga. Džozef Vu smatra da je ovakav razvoj događaja glavni uzrok novih tenzija: „Kineski politički sistem se promenio. Politička moć se koncentrisala u jednoj osobi, a to je višestruko opasno.

Trenutna situacija u Kini ne izgleda dobro: pandemija koronavirusa dovela je do verovatno najvećeg ekonomskog pada od početka tržišnih reformi ranih 1980-ih. Te nevolje mogle bi Tajvan učiniti primaljivim sredstvom za jačanje Sijevih političkih pozicija i dokazivanje imidža nacionaliste.

Atmosfera u tajvanskom društvu sugeriše da većina građana podržava nezavisnost, te da se identifikuju kao Tajvanci, nasuprot Kinezima. Ovakvo raspoloženje odražava se i u tajvanskoj spoljnoj politici. Predsednica Cai Ing-ven, koja služi svoj drugi mandat, pokušala je da pribavi podršku Tajvanu širom sveta i smanji zavisnost ostrva od kineske ekonomije. Na talasu bliskih odnosa sa SAD, ministar Vu kaže da vlada priželjkuje trgovinski sporazum sa Vašingtonom.

Peking doživljava Ing-ven kao posebnu pretnju i prema njoj se odnosio neprijateljski. Stoga su šanse za pregovore radi ublažavanja tenzija u moreuzu svedene na minimum. Đinpin je moguće razgovore dve vlade uslovio prihvatanjem principa „jedna zemlja, dva sistema“, koji se formalno primenjuje u Hong Kongu, a koji je Cai odbacila.

S druge strane, Vašington je vrlo javno deklarisao podršku Tajvanu. Tramp je u avgustu poslao sekretara za zdravstvo Aleksa Ejzara u Tajpej, što je najviši američki zvaničnik u poseti Tajvanu za više od četiri decenije. Njegov dolazak je razbesneo kineske lidere, koji takve delegacije smatraju uljezima u sopstvenom dvorištu. Vojne vežbe kineske armije u blizini Tajvana bile su tempirane na nedavne posete američkih zvaničnika.

Ipak, neki od ovih rizika su kratkoročni. Kako se kineska ekonomija bude oporavljala, domaći politički pritisak na Sija će slabiti. Tramp bi mogao da izgubi predsedništvo već u novembru, a nova administracija Džoa Bajdena verovatno bi ojačala američke azijske saveze i smanjila neizvesnost oko namera SAD-a.

U svakom slučaju, tenzije oko Tajvana neće popustiti. Odnosi između SAD-a i Kine gotovo će sigurno ostati zaoštreni, ko god da obitava u Beloj kući. Tajvan se neće upodobiti zahtevima Pekinga, a Si će ostati vatreni nacionalista. Ministar Vu smatra da je pojačano neprijateljstvo Pekinga prema Tajvanu povezano sa graničnim sporom sa Indijom, suzbijanjem demokratije u Hong Kongu i progonom manjinskih Ujgura u kineskoj oblasti Sinđang.

„Ako sve ovo posložimo, videćemo da autoritarna vlast Kine pokušava da proširi svoj globalni uticaj“, rekao je Vu. „Sticajem okolnosti, Tajvan je na prvoj liniji fronta.“

To je ono što Tajvan čini najvećim testom za Vašington. Ako se Peking usudi da napadne ostrvo, dalji razvoj događaja će odrediti premoć Kine ili SAD-a na Pacifiku. Ako Vašington ne stane uz Tajvan, to bi urušilo američki saveznički sistem u regionu i američku moć zajedno sa njim. Bitka za Tajvan je možda relikt hladnog rata, ali će oblikovati budućnost.

(TheAtlantic-ZTP, foto: EPA)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.