Dve decenije kasnije: Kraj epohe političkog islama?

Prošlo je dvadeset godina od izbijanja Druge Intifade. U godinama koje su usledile bili smo svedoci bombaških napada u autobusima i kafićima koje su izvršavale organizacije umotane u zastave pobunjenog političkog islama, pre svega Hamasa i Palestinskog islamskog džihada (PIJ). Njihova taktika, uključujući samoubilačke napade i namerno gađanje civila, pozajmljena je od prethodne generacije islamista, šiitskih džihadista Hezbolaha.

Poslednje dve decenije obeležio je uspon pobunjenog političkog islama, ali i njegov nagli pad. Na izvesno vreme, narodni islamizam bio je najvažnija politička ideologija na Bliskom istoku, koja je crpela energiju iz ranijeg panarapskog nacionalizma. Trenutni sumrak islamizma nije ništa manje dramatičan od sudbine njegovog ideološkog prethodnika.

Druga Intifada je prva erupcija političkog islama u formi pobune protiv zapadne demokratije. (Prethodno je sunitski islamizam poražen od sirijskog i alžirskog režima 1980-ih i 90-ih.) U početku je delovao nepoznato, ali je ubrzo postao glasnik budućih događaja. Krajem 2001. godine, dok je Izrael još uvek bio pod napadima bombaša samoubica, Al Kaida je uništila Kule bliznakinje u Njujorku. Taj napad, zajedno sa potonjim u Madridu, Londonu i Parizu, skrenuo je pažnju svetske javnosti na pitanje pobunjenog političkog islama.

Od 2010. do 2014. godine, masovna islamistička mobilizacija stigla u srce arapskog sveta. To je bilo očigledno u brzom preuzimanju sirijske pobune od strane sunitskih islamističkih milicija, u kratkom trijumfu Muslimanskog bratstva u Egiptu, a ponajviše u samoproglašenom kalifatu Islamske države. To je bio vrhunac pobunjenog islamizma u arapskom svetu, ali i početak njegovog pada. Dugo očekivana vladavina Muslimanskog bratstva bila je kratkog daha. Moćni saveznici Bašara al-Asada, Iran i Rusija, potisnuli su dominantno islamističku pobunu u Siriji. Islamska država je izazvala snažan kontraudar i tako inicirala opadanje svoje bazične ideologije.

Osmotrite savremena gibanja širom arapskog sveta. Ima li igde narodnog džihada poput onog Hamasa i PIJ-a iz vremena Druge Intifade, sunitskih ustanika u Siriji, Islamske države u Siriji i Iraku, pobunjenika protiv bivšeg libijskog predsednika Gadafija ili masovne građanske pobune u Egiptu i Tunisu? Nema nigde.

Nemiri su i dalje prisutni. Krajnji rezultat decenije političkog haosa izazvanog islamističkim pobunama je to što su veliki delovi arapskog sveta u ruševinama. Danas, širom te ruševine, sa polu- ili nefunkcionalnim vladama u Libiji, Jemenu, Iraku, Siriji i Libanu, ono što vidimo nije narodna pobuna, već mahinacije velesila i njihovi poslušni klijenti.

Paradoksalno, ključna posledica islamističke pobune je krajnje slabljenje niza arapskih država i njihova izloženost regionalnim i globalnim silama. Iran, Turska, Rusija i Sjedinjene Države koriste ostatke pobunjeničkih organizacija kao plaćenike i topovsko meso za sopstvene agende.

U međuvremenu je politički islam ušao u novu fazu. Ono što je ranije bio pobunjenički barjak, sada je dekoracija i opravdanje za interese moćnih država. Danas ga nose Turska i Iran, i to je njegov jedini preostali značaj.

U oba slučaja, politički islam je pomešan sa nekom vrstom imperijalnog revanšizma kao glavne legitimacije ovih režima. Sada inicijativa dolazi odozgo, a nekadašnji pobunjenici su pretvoreni u plaćeničke vojske. Na primer, bivše sunitske pobunjenike severne Sirije, država Turska i SADAT komapanija prebacuju u Libiju i Azerbejdžan. Razne milicije koje angažuje iranska Nacionalna garda, poput Fatemijun i Zejnabijun brigada, rade za male plate i boravišna prava za šiitske izbeglice.

To je faza kroz koju su prošli i arapski nacionalizam i sovjetski komunizam pre nego što su se konačno urušili. Nekada revolucionarna ideja, arapski nacionalizam je danas prazan izgovor kojim niz arapskih policijskih država opravdava svoje postojanje i represiju. Komunizam sovjetskog stila, koji je nekada inspirisao milione, ostao je isprazna ideologija niza diktatorskih režima u Evropi, Aziji i Africi.

Upravo u toj fazi se danas nalazi politički islam, što znači da je idejno izgubio na značaju. Države su se vratile. Bliski istok ulazi u period takmičenja velikih sila. Nedavni sporazum između Izraela i UA Emirata bio je važan događaj u procesu kristalizacije saveza.

Tri moćna bloka sada će se nadmetati u Persijskom zalivu, Mediteranu i širom poluuređenih prostora arapskog sveta. Dva koja predvode Iran i Turska predstavljaju politički islam u njegovoj post-pobunjeničkoj fazi. Treći blok, koji čine Izrael, Saudijska Arabija, Egipat i UAE, je tabor reakcije protiv pobunjenog političkog islama.

Izgleda da smo na kraju ili u završnoj fazi procesa, čije je nasleđe devastirani region i dvadeset godina građanskog rata. Leta 2000. godine, u Jerusalimu, na izmaku optimizma 90-ih i tragičnih događaja koji će uslediti, nismo znali šta nas čeka. Sad znamo.

Izvesno je da će biti pobednika i gubitnika. Iran i Turska će se i dalje pozirati kao predstavnici islamske autentičnosti i čistote. Jedna od karakteristika ideologija u senilnoj fazi, kada postanu deo režimske retorike, jeste da nikoga ne mogu da ubede, čak ni ljude koji im služe. Igra koja sledi je takmičenje velikih sila, kojim će upravljati vladajuće elite. Za to vreme, među novim generacijama javlja se cinizam i zdrava ravnodušnost prema takvim narativima, te potraga za ličnim napretkom.

Izrael je, kao i druga područja pogođena islamističkom pobunom, prošao kroz ovaj period. Ideja koja je najpre imala dramatične posledice po arapski svet u Jerusalimu, i za koju se na trenutak činilo da će pregaziti svet, propala je. Dve decenije od izbijanja Druge Intifade, doba islamističke pobune na Bliskom istoku je prošlo.

(ForeignPolicy-ZTP, foto: AFP)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.