Tačka pucanja: Turska više ne može da podnese teret izbegličke krize

Prošlog meseca izbila je dvodnevna pobuna na petnaest minuta vožnje od turskog parlamenta. Pobesnela rulja je pljačkala firme i palila kuće nakon što je lokalni mladić izboden na smrt u tuči sa grupom sirijskih izbeglica. Kada je BBC posetio kvart Altindag, poznat kao uporište Erdoganove Partije pravde i razvoja, građani su negodovali zbog stranih preduzeća koja ne plaćaju porez, potiskivanja meštana iz svojih domova i prodavnica, etničkih bandi koje reketiraju lokalce, i države koja odbija da primeni zakon.

Ogorčenje javnosti se nastavilo kada je šest nacionalističkih aktivista, koji se prestavljaju kao „Besni mladi Turci“, optuženo za terorizam zbog postavljanja transparenata „Granica je naša čast“, slogana koji turska vojska ističe na stražarskim mestima. Dve opozicione partije, Republikanska narodna stranka i Dobra stranka, reagovale su na hapšenja aktivista kačenjem sličnih transparenata širom zemlje. Potez je naišao na masovno odobravanje; ankete su pokazale da se više od polovine Erdoganovih glasača, dve trećine njegovih nacionalističkih partnera i više od 90 odsto opozicionih birača slaže sa upućenom porukom. Zamolio sam jednog od šest aktivista da ukratko opiše šta ih je motivisalo na akciju. Odgovorio je stihom Necipa Fazila Kisakureka, Erdoganovog omiljenog pesnika: „Postali smo stranci u sopstvenim domovima, parije u vlastitoj zemlji.“

Tursko ogorčenje zbog zadržavanja miliona izbeglica u zemlji traje godinama. Sada je pojačano inicijativom stranih vlada da Tursku iskoriste kao bazu za prijem avganistanskih izbeglica koje beže od talibana. Još jedan tvrdokorni ksenofob i populista osniva svoju stranku u pokušaju da postane turska verzija Matea Salvinija, desničarskog lidera koji je iskoristio sličnu priliku da istakne svoje državničke ambicije.

Etabliranu opoziciju, pak, pritiskaju njeni birači tražeći da bude borbenija. Političke zvezde u usponu, poput Ekrema Imamoglua i Mansura Javasa, nailaze na gomilu kritika zbog isuviše blagih stavova. Čak je i Erdogan ustuknuo; nekada se hvalio da je Turska spremna da primi izbeglice kada to niko drugi nije hteo; sada upozorava da Turska ne može da služi kao svetsko „skladište za izbeglice“. Niste morali da budete prorok da biste predvideli putanju izbegličke krize. Turska je primila više izbeglica nego što može da skući i gostila ih duže nego što može da priušti. Nije imala ni plan ni kapacitete za uspešnu integraciju miliona Sirijaca, Iračana, Somalijaca i drugih. Mogućnost da Turska apsorbuje više od pet miliona stranaca koji su kulturno, etnički i jezički različiti od domaćeg stanovništva graniči se sa nemogućim.

Ankara se nikada nije iskreno suočila sa aktuelnim izazovima, već je tlapila o zajedničkoj islamskoj veri, neposrednoj pretnji od Kurda i dužnosti da se suprotstavi Bašaru Asadu. Ipak, Ankara je dobro znala koliko je čitav ovaj poduhvat nepopularan; znale su to i evropske zemlje koje računaju na Tursku kao prvu liniju odbrane od novih izbegličkih talasa. Istraživanja javnog mnjenja su predvidela ovu krizu najmanje pet godina unatrag. Nedavna anketa je pokazala da tri četvrtine ispitanika podržava zatvaranje granica i deportaciju stranih državljana. Prema istoj anketi, više od 70 odsto bi glasalo za stranku koja bi nemilosredno rešavala ovaj problem.

Druga studija, koju je finansirala nemačka Fondacija Hajnrih Bol, pokazuje da oko 65 odsto građana izbeglice smatra „ekonomskim teretom“ i veruje da imaju „povlašćen tretman“. Prethodno je studija Centra za istraživanje migracija otkrila da je ovo nestranački stav; više od polovine glasača prokurdske Narodne demokratske stranke, verovatno najvećih levičara na sceni, i oko 65 odsto pristalica Erdoganove konzervativne stranke dele isto mišljenje.

To ne znači da je Turska nedužna spram svojih krajnje neodgovornih avantura u Siriji, Iraku i drugde. Odstupajući od tradicionalne strategije nemešanja u probleme Bliskog istoka, Erdogan i njegovi spoljnopolitički savetnici poput Ibrahima Kalina i bivšeg premijera Ahmeta Davutoglua, bili su uvereni da Ankara mora da povrati svoju poziciju moći u regionu. Iluzija da će milioni bivših podanika Otomanskog carstva pozdraviti novo širenje turskog uticaja, rezultirala je lošom procenom oko svrgavanja Asada i precenjivanjem svojih mogućnosti u oblikovanju sirijske politike.

Migranti na tursko-iranskoj granici, jul 2021. (foto: Duvar)

Nedopustivo je da civili raseljeni iz svojih domovina nose teret nesreće koju nisu izabrali i ambicija postignutih na njihov račun. Ali moramo ceniti i žrtvu koju je Turska podnela do sada. Nakon što su talibani preuzeli Avganistan, premijer Estonije, zemlje od 1,3 miliona stanovnika, najavio je da će primiti 10 avganistanskih izbeglica, povećavši potom brojku na 30 nakon javnog ismevanja. S druge strane, Istanbul je primio oko milion izbeglica samo iz Sirije, pri čemu ukupan broj izbeglica verovatno premašuje celokupno stanovništvo Estonije. U turskoj provinciji Kilis, jednoj od najređe naseljenih regija sa 141.000 žitelja, živi 105.000 sirijskih izbeglica; otrpilike toliko je primila Italija, koja ima 60 miliona stanovnika. Za to vreme, flotila Evropske unije rasteruje izbegličke čamce na Mediteranu, a Grčka gradi pogranični zid na kojem bi joj i Donald Trump pozavideo. Sasvim je očigledno da Evropa jedno govori a drugo radi.

Priliv izbeglica deo je većeg problema. Turska prolazi kroz demografsku transformaciju koja ekonomski ugrožava njene vlastite građane. Mnoge izbeglice su zaposlene, često neformalno, kao nisko plaćeni radnici u fabrikama tekstila, na farmama lešnika  i drugim teškim poslovima. U cilju dalje integracije izbeglica, Turska je inicirala brojne projekte koje finansiraju EU ili Ujedinjene nacije, puneći džepove pro-Erdoganovskih industrijalaca u Anadoliji; ali time je ugrozila siromašne slojeve stanovništva, mahom verske konzervativce i etničke Kurde, čiji su poslovi i plate pod znakom pitanja.

Slično je i sa pripadnicima srednje klase. Suočena sa naduvanim tržištem nekretnina, Turska je 2016. pokrenula program državljanstvo-za-investicije koji svakome ko uloži najmanje 250.000 dolara u lokalne nekretnine dodeljuje turski pasoš. Naravno, ponuda je privukla imućnije Iračane, Irance, Sirijce, Libijce, Pakistance i druge koji su želeli ličnu sigurnost, ekonomske mogućnosti i međunarodnu mobilnost. Iako su tačne brojke nepoznate, broj dodeljenih pasoša navodno se meri u milionima. Cene nekretnina naglo su porasle na popularnim lokacijama poput centra Istanbula i egejske obale, gde domaće stanovništvo više ne može da priušti ni najam, a kamoli kupovinu stana. Dok su meštani ojađeni padom vrednosti lire, lokalne prodavnice, restorani, pa čak i taksi službe rado dočekuju strance koji plaćaju u dolarima i evrima. Otuda opšti osećaj otuđenja koji u izbeglicama pronalazi prikladnog žrtvenog jarca.

Opozicioni sekularisti i nacionalisti imaju dve dodatne bojazni. Naime, Erdogan bi mogao da iskoristi svoju politiku „otvorenih vrata” za dopunjavanje biračkog tela, što bi ga praktično učinilo nepobedivim. Erdogan je godinama obećavao državljanstvo za više od pet miliona izbeglica, navodno kako bi ih izvukao iz sive ekonomije. Pet miliona novih i zahvalnih glasača bio bi ogroman politički dobitak za Erdogana. Njegovi protivnici, koji veruju da su konačno nadomak izbornog trijumfa, strepe da će se predsednik tako spasiti od mogućeg poraza. Sa nemoćnim parlamentom i lojalnim sudovima, malo šta bi moglo da ga zaustavi.

Drugo, postoji istinski strah da će džihadističke mreže uvući zemlju u haos, ciljajući posebno sekularnu opoziciju i tursku šiitsku manjinu. Turska se suočavala sa islamskim ekstremizmom i pre 11. septembra. Već je bila poprište desetina napada u režiji Al Kaide i Islamske države. Štaviše, određeni broj turskih državljana preselio se na teritoriju Islamske države, a procene se kreću od 5.000 do 9.000. Međutim, lideri zemlje i njeni strani partneri ne čine gotovo ništa da ublaže takve strahove. Pesimisti tvrde da se po tom pitanju ništa ne može učiniti, dok levi i desni oportunisti fantaziraju da će milioni izbeglica proizvesti radničku revoluciju ili islamsku obnovu.

Nasuprot ustaljenom mišljenju, negativan stav prema izbeglicama nije rezultat predrasuda niti mržnje. On je posledica iscrpljenosti običnih Turaka koji su verovatno najviše učinili za izbeglice i nemaju snage za dalje. Dok ih vođe zaluđuju, intelektualci opominju, a evropski susedi iskorišćavaju, ovim ljudima je dosta svega. Međunarodna zajednica se takođe mora osloboditi iluzije da milioni izbeglica mogu zauvek ostati u Turskoj. Ja tebi-ti meni ugovori sa Erdoganom više ne prolaze.

Bez trajnog mira u Siriji i Iraku, koji bi milione raseljenih vratio kućama, nema drugih opcija sem prebacivanja izbeglica na turske teritorije u severnoj Siriji, čemu se Evropa za sada energično protivi. Neke od zemalja koje su primile najviše izbeglica, poput Kolumbije, Libana i Pakistana, nalaze se u dubokim političkim krizama. Evropljani koji se plaše prijema izbeglica, i političari koji misle da će profitirati na humanitarnoj krizi, neka razmisle šta će se dogoditi ako Turska popusti pod teretom koji godinama nosi.

(Selim Sazak/ForeignPolicy-ZTP, foto: AP)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.