Od lečenja reume do kovida-19: Zašto je zmijsko ulje steklo lošu reputaciju?

Tokom pandemije, izraz „prodavac zmijskog ulja“ često je korišćen u pogrdnom smislu. Ovim izrazom opisivan je prevarant i oportunista Džim Baker, čiji je koloidni Srebrni rastvor zahtevao malo spretnog rebrendiranja da bi postao „spasonosni lek” za kovid-19. Zbog toga se vremešni TV propovednik našao na udaru brojnih protestnih pisama, praćenih tužbama iz nekoliko američkih država. Prošlog juna, najmanje jedna tužba je rešena kada je Baker pristao da vrati „donacije“ koje je primio u zamenu za svoj proizvod.

Zatim, tu su i „Senatski trgovci zmijskim uljem“, kako su nazvani u članku Njujork Tajmsa. Ovo se odnosilo na grupu Republikanskih senatora i medicinskih stručnjaka koji su pozivani na saslušanje o hlorokinu, leku koji je Donald Tramp hvalio na početku pandemije. Autor članka, Ašiš Dža, dekan medicinske škole na Univerzitetu Braun, apelovao je tokom saslušanja da se lek ne koristi protiv kovida. Dr Piter Mekalou, kardiolog iz Medicinskog centra Univerziteta Bejlor, opisao je Džaevo svedočenje kao „bezobzirno i opasno za naciju“.

Da stvar bude čudnija, naučnici su zaista preporučili zmijsko ulje za proizvodnju anti-kovid vakcina. Njegova upotreba bi služila dvostrukoj svrsi: jačanju imunološkog sistema i kontroli populacije burmanskih pitona koji su postali napast u močvarnim oblastima Floride. Oba pomenuta slučaja evociraju dugu i bogatu istoriju zmijskog ulja. Ova supstanca je menjala reputaciju kroz nekoliko vekova, od testirane i pouzdane (naročito za reumu) do mračne i opasne; od simbola popularne američke medicine s kraja 19. veka, do osporavanja i podsmeha početkom 20. stoleća.

Sve do kraja 19. veka, zmijsko ulje nije izazivalo nikakve kontroverze. U mnogim kulturama i zemljama je zbog svojih kvaliteta, poput obilja omega-3 masnih kiselina, smatrano glavnim lekom za mnoge bolesti. Medicinski časopisi s kraja 19. veka odbacivali su ulje kao jednu od „drevnih medicinskih zabluda“ uvezenih iz Evrope, dok su američki Indijanci prenosili njegove terapijske blagodeti ranim evropskim doseljenicima. Postoje i druge verzije priče o poreklu ulja. Jedan izuzetno popularan novinski članak s kraja 19. veka opisuje „afričke vudu lekare“ kao izumitelje zmijskog seruma. Prema drugoj verziji, ulje su doneli kineski imigranti 1840-ih, šireći ga po SAD-u tokom izgradnje transkontinentalne železnice, i koristeći ga za ublažavanje bolova u zglobovima.

Odakle god da je došlo, zmijsko ulje je postalo moderno sredinom 19. veka, zahvaljujući američkim „medicinskim vašarima“ i prodavcima koji su ga reklamirali. Bio je to „lek protiv reume, gluvoće, polenske groznice, grčeva i upale grla“, kako se navodilo u tipičnom oglasu. Jedna kompanija obećala je da će platiti 1.000$ svakome kome njihovo ulje zvečarke nije „izlečilo niti ublažilo“ reumatizam. Druga je nudila gratis bočicu sa dovoljno ulja da izleči „svaki slučaj reumatizma ili sinusitisa“. Sigurno je da bi mnogi akteri ovih putujućih vašara parirali Džimu Bakeru u veštoj manipulaciji publikom, koja je uglavnom bila privučena besplatnom zabavom (mađioničar Hari Hudini započeo je karijeru upravo na medicinskim vašarima).

Iako su gledaoci shvatali da reklamirana roba nije naročito efikasna, zmijsko ulje nije bilo ništa manje delotvorno od leka koji bi prepisao školovani doktor. Pritom je bilo neuporedivo jeftinije. Sa svoje strane, trgovci su znali da ih sledeći put čeka ista publika, pa nisu računali na brzu zaradu već na lojalnost kupaca. Ono što je zaista zapečatilo njihovu reputaciju šanera i muljatora nisu bila nova saznanja o lekovitosti ulja, već regulacija medicinskog tržišta. Zakon o čistoj hrani i lekovima iz 1906. postavio je prepreke upravo onoj vrsti neregulisane međudržavne trgovine koja je pokretala medicinske vašare.

U isto vreme, profesionalne organizacije poput Američkog lekarskog udruženja (AMA) pokrenule su jaku marketinšku kampanju protiv konkurencije, mimo njene sposobnosti da zaista leči bolesti. Ravnopravni igrači na medicinskom tržištu odjednom su se našli na pogrešnoj strani istorije. Donekle je ironično da je još jedno moćno udruženje, Američki savez hirurga, kasnije usvojilo sličan način prodaje svojih proizvoda – bolničke prezentacije. Propovedajući lekarsku ortodoksiju uz sendviče, filmove, muziku i druge vrste zabave, savez je reklamirao negu lokalnih bolnica umesto patentiranih lekova.

Svi koji su bili sumnjičavi prema medicinskim predstavama imali su pravo, jer su neke bolnice postale ozloglašene zbog takvog poslovanja. Međutim, dopadljiva forma i primetna poboljšanja u opremljenosti bolnica doneli su putujućim trgovcima veliki uspeh. Nekadašnja taktika prodaje zmijskog ulja postala je dobra medicinska praksa.

(TheConversation-ZTP, foto: Shutterstock)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.