Čovečanstvo troši mnogo više prirodnih resursa nego što planeta može da izdrži, osuđujući većinu populacije na ekološko siromaštvo, pokazuje novo istraživanje. U pokušaju da daju konkretnu procenu deficita prirodnih resursa za 2017. godinu, naučnici su utvrdili da je globalna populacija od 7,5 milijardi ljudi potrošila 173 odsto ukupnog biološkog kapaciteta sveta.
Ovo je veliko prekoračenje i deo je trenda koji se poslednjih decenija pogoršao. Tokom 1980. godine, čovečanstvo je koristilo samo 119 odsto svetskog biokapaciteta. Veliki porast potražnje primećen je kod bogatijih nacija, koje zahtevaju sve viši životni standard, čak i ako moraju da kupuju resurse sa udaljenih lokacija.
Danas gotovo tri četvrtine čovečanstva živi u zemljama sa podprosečnim prihodima i oskudicom prirodnih resursa, što znači da unapred gube trku. Jasno je da se putem kojim danas idemo ne može zauvek ići. Ako je svet zaista ozbiljan u nameri da iskoreni siromaštvo, stručnjaci kažu da ne možemo u nedogled ignorisati ograničenost resursa Zemlje.
Podelivši sve zemlje u četiri kategorije, na osnovu BDP-a i lokalnog ekološkog deficita, istraživači su dokazali neodrživ porast potražnje za resursima. Ako podbacimo u očuvanju resursa, i to onzervacijom i restauracijom, napuštanjem fosilnih goriva, održivim razvojem i promenom potrošačkih navika, autori tvrde da naš prirodni kapital neće moći da se oporavi, a naša nada u ravnopravniju budućnost će otići u nepovrat.
1980. godine, 57 odsto svetske populacije živelo je u zemljama sa „dvostrukom kletvom“ podprosečnog dohotka i deficita bioloških resursa, otkrili su istraživači. U 2017-oj, taj broj je skočio na 72 procenta. S druge strane, zemlje sa višim prihodima i deficitom resursa čine samo 14 odsto svetske populacije, ali ova manjina zahteva zapanjujućih 52 odsto biokapaciteta planete.
Švajcarska i Singapur spadaju u države iz potonje kategorije, tj. zaštićene su od manjka resursa jer imaju novac da kupe ono što im treba sa drugih mesta. Da bismo živeli na zaista održiv način, naučnici smatraju da bi trebalo da koristimo manje od polovine resursa planete; ali, ako bi svi na svetu živeli kao zemlje sa visokim prihodima i slabim resursima, poput Švajcarske, trebale bi nam tri i po planete Zemlje da zadovoljimo globalnu potražnju.
„Ukoliko stepen razvoja takvih gradova ili teritorija izostane u drugim regionima, postoji samo jedan način da takvi entiteti izbegnu sopstvenu propast; moraju biti spremni da zauvek finansijski nadmašuju sve ostale na ovoj planeti i tako fiksiraju svoj privredni metabolizam,“ zaključuju autori. „Takva strategija vodi u trajnu nestabilnost, bez obzira na lokalni nivo prihoda.“
Ali to je posebno opasno za regione sa nižim prihodima, koji bitku za resurse ne mogu voditi na istom nivou. Bez pomoći bogatijih nacija, takve zemlje zaista nemaju šanse. U stvari, naučnici tvrde da se zemlje sa nižim dohotkom suočavaju sa nemogućim izborom; status quo će pogoršati njihovu trenutnu krizu resursa, ali nagle promene u potrošnji takođe bi mnogo koštale, što mnogi jednostavno ne mogu da priušte.
Povrh toga, bogatije nacije troše mnogo više resursa nego što je neophodno za život, što im ostavlja mnogo više prostora za manevrisanje pred budućom katastrofom. Dakle, u slučaju globalnog ekonomskog kraha, gubitak resursa ne bi bio toliko katastrofalan za Španiju koliko bi bio za Niger ili Keniju, gde bi nagli slom narušio snabdevanje hranom i energijom, dovodeći čitave populacije u životnu opasnost.
„Ovaj rad potvrđuje da je održivost bioloških resursa daleko važniji faktor nego što većina teorija i praksi ekonomskog razvoja sugeriše, i pokazuje koliko nejednako utiče na različite zemlje,” zaključuju autori. Jasno je da trošimo više nego naše prirodno okruženje može da isprati.
(ScienceAlert-ZTP)
