Na ulicama Kolvezija, rudarskog grada u Demokratskoj Republici Kongo, ogromni bilbordi reklamiraju „direktorske“ pakete za mobilne telefone, nekoliko gigabajta za nekoliko dolara. Popularni su ne samo kod korporativnih tipova prikazanih na slikama, već i kod skromnije odevenih muškaraca koji rade u rudnicima i koriste telefone za proveru cene kobalta. „Svakog dana gledamo LBM,“ kaže Klod Mvansa, rudar koji živi u Kapati, pretežno rudarskom kvartu. Misli na Londonsku berzu metala, gde se trguje kobaltom.
Cena mu je porasla sa 30.000 dolara po toni u januaru na sadašnjih 52.000 dolara. Razlog je porast interesovanja za električne automobile. Proizvođači ovih vozila postavili su ambiciozne prodajne ciljeve. Američki predsednik Bajden planira da sva službena vozila zameni električnim. Za to je potreban kobalt koji ide u baterije, a 75% ovog metala se rudari u Kongu. Neće biti lako zadovoljiti potražnju.
Čak 90% kobalta iskopanog u Kongu potiče od industrijskih firmi poput Glencore-a, anglo-švajcarske kompanije, i China Molybdenum-a, kineske državne firme, koje koriste savremene metode za bušenje i prečišćavanje rude. Ostalo potiče od rudara poput Mvanse, koji uglavnom ručno rudare zadružno zemljište, ili rade ilegalno na posedima industrijskih firmi. Rudu uglavnom prodaju kineskim posrednicima koji upravljaju „depoima“ na glavnim putevima Kolvezija, gde obavljaju osnovnu preradu, a robu zatim prevoze u Južnu Afriku ili Tanzaniju odakle se prebacuje u Kinu.
Po razmerama zaposlenosti, sitno rudarstvo nadmašuje industrijsko. Dva rudnika Glencore-a zapošljavaju oko 15.000 radnika, dok u malim rudnicima radi više od 200.000 ljudi. Oni rade u ručno iskopanim jamama, koristeći lopate i krampove kako bi izvadili rudu. Roba se nosi na glavama do reka, gde se pere i tovari na motorcikle. Nesreće su česte jer se jame urušavaju i otkazuju pumpe koje osvežavaju vazduh. Ali, po lokalnim merilima, zarade su odlične. Radeći tri ili četiri dana u nedelji, rudar može da zaradi 100.000 kongoanskih franaka (50 dolara), dok većina Kongoanaca živi sa manje od 2 dolara dnevno.
Međutim, većina kupaca izbegava zanatske rudare zbog loših uslova rada i upošljavanja dece. Apple i Tesla su tuženi u Americi zbog korišćenja kobalta koji su izrudarila deca, koja su potom preminula. Kompanije tvrde da bi slučaj trebalo odbaciti jer je kobalt kupljen na globalnom tržištu, gde je teško utvrditi poreklo robe. Iako su neke tehnološke firme prestale da koriste kongoanski kobalt, proizvođači automobila nemaju mnogo izbora jer se nigde ne proizvodi toliko rude. U Tesli su obećavali da će reciklirati kobalt iz vlastitih baterija; takođe, prošle godine je sklopljen ugovor sa Glencore-om o kupovini „sertifikovanog“ kobalta.
Glencore kaže da ne prodaje zanatski kobalt, ali „priznaje legitimitet“ takve prakse. Podržava „Alijansu za fer kobalt”, koja pokušava da poboljša uslove rada u zanatskim rudnicima. Ali u praksi su velike firme pokušale da suzbiju sitne proizvođače. Rudari se žale na visoke zidove i stražare koji ih teraju sa nalazišta koja im navodno pripadaju. Neki se noću prebacuju preko zidova kako bi rudarili u tajnosti.
Vlada Konga ima svoje načine. Državna kompanija Gecamines je krajem marta najavila otvaranje državnog preduzeća sa zakonskim monopolom na sav zanatski kobalt. Kako je rečeno, to će pomoći u regulisanju uslova u rudnicima i povećati prihode. Trafigura, trgovačka kompanija sa sedištem u Singapuru, kaže da će sertifikat o nekorišćenju dečijeg rada pomoći u poslovanju. Vojska je počela da zatvara zanatske rudnike otkako je plan objavljen 2019. godine.
Rudari u Kapati kažu da je slobodno tržište sve što žele. „Ovde ima previše mafija,“ kaže Mvansa. On i njegove kolege strepe da će nova državna firma biti samo pokriće političarima da izvuku više mita. „Vlada samo želi da krade,“ kaže lokalni rudar Bernard Čibangica. Ali kupci, željni kobalta koji nije prokazan dečijim radom, verovatno će imati drugačije mišljenje.
(TheEconomist-ZTP, foto: Meinrad Schade)
