Skoro svaki drugi levičar u Francuskoj smatra da zemlja ima previše imigranata. Kada je ista agencija sprovela slično istraživanje pre pet godina, brojka je bila 27 odsto. Činjenica da sada iznosi 48 odsto pokazuje koliko se povećao jaz između levičarskih političara i njihovog biračkog tela na temu imigracije. Agencija koja je sprovela istraživanje naslovila je svoj izveštaj „Veliki tabu (na levici)“. Odbijanje levih političara u Francuskoj da obrate pažnju na zabrinutost svojih birača u vezi sa masovnom imigracijom odražava se širom zapadne Evrope, osim u Danskoj, gde je levica slušala javnost i sada je na vlasti.
Francuska levica, ili konkretno Nepokorena Francuska (La France Insoumise/LFI) Žan-Luka Melanšona, ima neobičan skup vrednosti; oni preziru Marin Le Pen i njenih 13 miliona glasača, opisujući njene pristalice kao „fašiste“ i odbijajući da se rukuju sa 88 poslanika Nacionalnog skupa. Ali LFI ima manje skrupula kada je u pitanju nasilje u porodici. U utorak su vratili u stranku Adrijena Katenesa, koji je u decembru osuđen na četiri meseca zatvora zbog, kako je njegova supruga tvrdila, višegodišnjeg „fizičkog i psihičkog nasilja“. „Kakva sramota!“ tvitovala je socijalistička gradonačelnica Pariza Ana Hidalgo. „Evo patrijarhata. Kako je ovo i dalje moguće 2023. godine?”
Odluka o rehabilitaciji Katenesa, nekada viđenog za naslednika Melanšona na mestu lidera LFI, stvorila je dalje podele unutar levičarske koalicije LFI, socijalista, zelenih i komunista. Kada je prošle godine koalicija formirana radi učešća na parlamentarnim izborima, Melanšon je viđen kao njen najjači adut, jedina figura na levici sposobna da okupi različite frakcije. Ipak nije uspeo da održi jedinstvo. U nedavnom intervjuu, Fabijen Rusel, lider Komunističke partije, opisao je Melanšona i njegovu sve radikalniju partiju kao „otuđenu“ i rekao da „moramo da se obratimo čitavoj levici“.
Melanšon je nekada radio baš to. U leto 2020, na primer, dok je pokret Black Lives Matter harao Zapadom, Melanšon je odbacio jedno od njegovih ključnih načela, izjavivši da: „Oni koji govore o ‘beloj privilegiji’ nikada nisu videli siromašnog belca.“ Melanšon više ne nastupa tako. Pridružio se redovima radikalnih progresivista i postao ono što Francuzi nazivaju Ecolo-Bobo (ekološki buržoaski boem). Možda je zato njegov rejting opao za 4,5 odsto u poslednjih godinu dana. S druge strane, Marin Le Pen je porasla za 7,5 odsto, čime je postala najpopularnija političarka u Francuskoj 2023. Jedini drugi lider koji se može pohvaliti značajnim rastom popularnosti je Fabijen Rusel (2,7 odsto).
Pre pola veka, Komunistička partija Francuske je imala pet miliona birača i bila ozbiljna politička snaga. Ali 1972. godine ušla je u levičarsku koaliciju „Unija levice” koju je vodio Fransoa Miteran, što je rezultiralo osvajanjem predsedničkog mandata 1981, ali je komuniste svelo na marginalnu partiju. Mnogi komunisti su od samog početka bili nezadovoljni ovim savezom i okrenuli su se Nacionalnom frontu Žan-Mari Le Pena, verujući da ih predstavlja bolje od buržoaskih socijalista. Između predsedničkih izbora 1974. i 1988. Nacionalni front je porastao sa 200.000 na 4,3 miliona glasova. Otac Fabijana Rusela je ostao lojalan komunistima, često vodeći svog malog sina u fabrike na severu Francuske da deli letke. Većina tih fabrika je odavno nestala, a deindustrijalizacija tog dela Francuske objašnjava zašto su ga Le Penovi smatrali tako plodnom teritorijom za svoju politiku.
Kao čovek iz regiona, Rusel razume očajanje naroda; kada govori o evroskepticizmu, podršci nuklearnoj energiji i ljubavi prema dobrom bifteku sa čašom crvenog vina, on se obraća tim ljudima, a ne progresivcima u Parizu koji žele da zabrane nuklearnu energiju i crveno meso. Prošlog vikenda Rusel je velikom većinom glasova ponovo izabran za nacionalnog sekretara partije. U svom pozdravnom govoru optužio je vlasti da su „pretvorile granice Francuske u bušno sito“. U narednom intervjuu podvukao je ovu primedbu, rekavši da je potrebna „čvršća“ kontrola granica. Progresivci su bili šokirani. Jedna od desetina ljutitih replika došla je od poslanice Zelenih Sandrin Ruso, koja je besnela: „Izraz ‘bušne granice“ je rečnik ekstremne nacionalističke desnice. Nećete se izboriti sa krajnjom desnicom tako što ćete izaći na njen teren.” Rusel je izazvao sličnu reakciju 2020. kada je rekao „islamizam je fašizam“.
Histerija koju Rusel izaziva pokazuje koliko progresivna levica nema dodira sa milionima svojih tradicionalnih glasača. „On sebe vidi kao naslednika francuske levice, ukorenjene u političkoj istoriji i geografiji zemlje,“ pisao je Le Figaro ove nedelje. „On odbacuje ovu novu američku levicu, koja je više fokusirana na društvene borbe. Rusel je anti-probuđeni levičar.” Videla se ova podela unutar levice na protestima protiv penzione reforme u Parizu. Radnici koji marširaju u kombinezonima protestuju protiv podizanja starosne granice za odlazak u penziju, dok većina studenata, sa svojom plavom i ružičastom kosom, i svojim LGBTQI zastavama, protestuje u ime progresivizma, sažetog u transparentu „Spalite njihov stari svet“.
Rusel je u nedavnim TV nastupima upozorio na opasnost od krajnje desnice, misleći pre svega na Le Pen. Ali ako ona predstavlja opasnost, onda je predstavljaju i komunisti jer ekonomski i kulturno imaju mnogo toga zajedničkog. Konkretno, obe partije se zdušno protive ‘budnosti’, koju je Nacionalni skup ove nedelje opisao kao „opasnost za civilizaciju“. Nacionalni skup je pokrenuo međustranačku parlamentarnu grupu za borbu protiv širenja progresivne dogme u francuskom društvu. Za njih, kao i za komuniste, to je izbor između nuklearne energije i Net Zero, crvenog mesa i veganskih hamburgera, čvršće granice i slobodnog kretanja. Politika u Francuskoj više nije borba između levice i desnice, već borba između proletera i progresivaca, i tek je počela.
(TheSpectator-ZTP, foto: Denis Charlet/AFP)
