Studija o urođenom plemstvu potvrđuje značaj lidera za uspešnost država

Španski kralj Karlos II imao je podgriz toliko izražen da nije mogao da žvaće, jezik prevelik da bi mogao jasno da govori i telo tako slabo da se borio da izdrži svoju težinu. Priča o civilizaciji, obimna istorija Zapada, navodi da je „uvek bio na ivici smrti, ali je više puta zbunjivao javnost nastavljajući da živi“. Kada je umro 1700., sa 38 godina, mrtvozornik je otkrio da njegovo telo „nije sadržalo nijednu kap krvi, srce mu je bilo veličine zrna bibera, pluća su mu korodirala, creva trula i gangrenozna; imao je jedan testis, crn poput uglja, a glava mu je bila puna vode “.

Karlos je bio više urođen nego tipično dete brata i sestre; njegovi roditelji, oboje prva linija srodstva, bili su ujak i sestričina. Španija je loše prošla pod njegovom vladavinom. Njegov neuspeh u stvaranju potomstva pokrenuo je rat koji je državu koštao delova današnje Belgije i Italije.

Da li je propast Španije pod Karlosom bila neočekivana? Njena snaga je već uveliko bila na silasku, pa bi neki drugi kralj možda imao još gori učinak. Utvrđivanje zasluge ili krivice vladara za sudbine njihovih zemalja već dugo je predmet nerazrešive debate. Ali nedavna studija Nika Fotlendera i Sebastijana Otingera sa Kalifornijskog univerziteta tvrdi da se uticaj vođa zaista može izolovano posmatrati, baš zahvaljujući genomima kraljeva poput španskog Karlosa.

Vekovima su se evropski plemići venčavali sa bliskim rođacima. Ova praksa, u kojoj je se isticao Karlosov habsburški klan, omogućavala je čvrstu kontrolu nad titulom i vlašću. Ali je takođe dovela do prenošenja recesivnih gena, što je izazivalo retke bolesti i umanjene mentalne sposobnosti. U teoriji, svaki naraštaj urođenika trebalo je da učini monarhe glupljima, a samim tim i lošijim u državnim poslovima. Pod pretpostavkom da sklonost država incestu nije zavisila od njihovog političkog uspeha, periodi pod teško urođenim (i verovatno priglupim) liderima događali su se u nasumičnim intervalima.

Naučnici su analizirali 331 evropskog monarha između 990. i 1800. godine. Prvo su izračunali koliko je svaki vladar bio urođen, a zatim procenili uspeh zemalja tokom njihove vladavine koristeći dve mere: subjektivne ocene istoričara i veličinu teritorije pod kontrolom svakog monarha. Svaki od vladara je poređen samo sa istorijskim prosekom vlastite zemlje.

Pokazalo se da je španski sunovrat pod Karlosom II bio predvidljiv. Države su imale svoje najmračnije periode pod svojim najurođenijim monarsima, odnosno uživale u zlatnim dobima tokom vladavine svojih genetski najraznovrsnijih lidera. Teritorije su bile oko 24 odsto veće za vreme najmanje urođenih vladara nego u slučaju onih najviše urođenih.

Incestuozni monarsi i promenljive granice deluju udaljeno od moderne politike. Ipak, zaključak istraživanja da su lideri koji vladaju tokom loših perioda najčešće relativno neinteligentni ima dalekosežne implikacije. Birači su skloni da precene uticaj vladajućih partija na ono što se dešava tokom njihovog mandata. Ali potpuno oslobađanje lidera od odgovornosti verovatno je još veća greška.

(TheEconomist-ZTP)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.