Strateški igrač: Ruski Rosnjeft definiše nove pravce u globalnoj energetici

Igora Sečina je lako karikirati. Šef Rosnjefta, ruskog državnog naftnog giganta, je krupan čovek podšišane kose čiji je hobi pravljenje kobasica, navodno od jelena koje je sam ulovio. Jedan je od najpouzdanijih saradnika predsednika Vladimira Putina. Od 2014, kada je Rusija anektirala Krim, našao se na američkoj crnoj listi, a ove godine, nakon ruske invazije na Ukrajinu, Evropska unija ga je stavila i na svoju listu sankcionisanih zvaničnika.

Ali on nije klasičan oligarh. EU ga naziva „jednim od najmoćnijih pripadnika ruske političke elite“. Kao ‘vojnik’ Rosnjefta, odlučno je zastupao naftnu i gasnu industriju zemlje, koja čini oko 45% nacionalnog budžeta. Takođe ima nos za geopolitiku, što pomaže Rosnjeftu da oblikuje i finansira Putinov imperijalni avanturizam. Važno je pratiti državni Rosnjeft i njegovog šefa kako bi se procenio odgovor na povlačenje zapadnih naftnih kompanija iz Rusije. S jedne strane, kompanija se suočava sa smanjenim pristupom zapadnim tržištima te gubitkom investicija i ekspertize koja bi joj pomogla da razvije naftna i gasna polja u zabačenim delovima zemlje. S druge strane, imala je koristi od Sečinove strategije okretanja vitalnim tržištima Kine i Indije. Ovaj proces će pokazati da li će se svet podeliti na dva rivalska naftna bloka.

Odgovor Zapada na rusku invaziju značajno je pogodio Rosnjeft. Iako su visoke cene nafte omogućile isplatu rekordnih godišnjih dividendi, naftni embargo mu je ograničio pristup evropskim kupcima. Od februara je podneo najveći teret pada proizvodnje nafte u Rusiji. Firme koje su mu nekada podilazile sada ga tretiraju kao pariju. British Petroleum je otpisao svoj vlasnički udeo od skoro 20 odsto. ExxonMobil, još jedan gigant, gleda da se povuče iz Sahalina-1, zajedničkog preduzeća za proizvodnju nafte i gasa na dalekom istoku Rusije.

Odnos Rosnjefta sa zapadnim trgovcima naftom je u ozbiljnoj krizi. Velika trgovačka firma Trafigura je 13. jula saopštila da je poništila svoj udeo od 10% u Vostok Oil-u, megaprojektu koji bi, prema Sečinu, mogao da snabdeva Rusiju decenijama. Status parije utiče na Rosnjeft i na neke suptilnije načine. Mnoga ruska naftna polja zastarevaju i zahtevaju moderne tehnike za izvlačenje sirove nafte po razumnoj ceni. Ranije je firma imala jake odnose sa zapadnim naftnim stručnjacima kao što je Šlumberger, ali i oni su se povukli iz Rusije. Štaviše, sankcije su rasterale strane članove odbora i više menadžere Rosnjefta, ostavljajući iza sebe ekspertski vakum.

Sečin je među prvima video šta se sprema. Balansiranje izneđu zapadnih naftnih tržišta i poslova na istoku, posebno u Kini, bilo mi je u opisu posla još od 2004, kada mu je Putin delegirao kontrolu nad Rosnjeftom. Od samog početka, kaže Džejms Henderson sa Oksfordskog instituta za energetske studije, Sečin je uvideo komercijalni i strateški značaj Kine. Sklopio je velike sporazume sa Kineskom nacionalnom naftnom korporacijom (CNPC), u zamenu za ogromne avansne otplate i kinesko finansiranje koje je pomoglo da se ruska firma pretvori u jednu od najvećih svetskih naftnih kompanija. Isplate su pomogle Rosnjeftu da preuzme glavne kapacitete Jukosa, ruske naftne kompanije čiji se šef razišao sa Putinom 2003, kao i TNK-BP, drugog rivala koji je kupljen 2013. za 55 milijardi dolara. U februaru, tokom predratnog sastanka Putina sa Si Đinpinom, Rosnjeft je potpisao još jedan desetogodišnji ugovor za snabdevanje CNPC-a vredan čitavih 80 milijardi dolara.

Sečinova strategija za Indiju bila je diskretnija, ali kako se ispostavilo, lukava. Rosnjeft je iskoristio svoj udeo u rafineriji Nayara Energy kako bi stekao uporište na jednom od najbrže rastućih potrošačkih tržišta na svetu. Indijske rafinerije su prerađivale sirovu naftu koju je Rosnjeft izvlačio iz sankcijama pogođene Venecuele, lojalnog ruskog saveznika u američkom dvorištu. Sada rafinerije navodno dobijaju naftu po sniženoj ceni direktno od Rosnjefta. Nakon početnog udara sankcija, takvi aranžmani su omogućili Rusiji da brzo prebaci svoj izvoz nafte na istok, nadmašivši Saudijsku Arabiju u maju kao najvećeg snabdevača Kine i povećavši prodaju Indiji na oko 1 milion barela dnevno. Takva agilnost je iznenadila mnoge analitičare, uključujući Međunarodnu agenciju za energiju.

Da bi održao poslovanje, Rosnjeft mora da nastavi sa pumpanjem i bušenjem. Ipak, njegovo oslanjanje na zapadne firme poput Šlumbergera verovatno je precenjeno. Metju Hejk iz Rystad Energy, konsultantske kuće, kaže da je glavnina ruskih resursa u kopnenim bušotinama koje je, uprkos hladnoći, lako eksploatisati. Prošle godine ruske naftne kompanije su obezbedile četiri petine usluga potrebnih za razvoj ovih investicija. Hejk smatra da je upitna sposobnost ruskih firmi da zamene zapadne partnere u složenijim projektima. To bi moglo da odloži njihovo pokretanje, ali za sada, Rosnjeft može da nastavi proizvodnju nafte gotovo nezavisno.

Međutim, ako cene nafte potonu, proizvodni kapaciteti kompanije će biti smanjeni. Potiskivanje zapadnog kapitala, ekspertize i opreme usporiće razvoj velikih projekata tečnog prirodnog gasa na dalekom istoku Rusije. Bez pristupa zapadnom finansiranju, ona će se dodatno vezati za Kinu, koja čvrsto zastupa svoje interese. Sledeće godine stupa na snagu totalni embargo EU na rusku naftu, međutim, novonastajući istočni blok bi trebalo da zabrine Zapad. Ne samo da je osovina Rusija-Kina-Indija izazov za zapadne naftne kompanije, već je i faktor u klimatskim promenama, kao što sugerišu Sečinovi planovi za Vostok. Sasvim je izvesno, pak, da on ne daje pet para na takve obzire.

(TheEconomist-ZTP, foto: WSJ)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.