„Niko ne izbegne svoju sudbinu, a sudbina Rusa je da im vladaju potomci Ivana Groznog,“ kaže Vadim Baranov, glavni lik u Le mage du Kremlin, romanu koji je veoma popularan u Francuskoj i Italiji ovog leta. „Možete izmisliti šta god želite, proletersku revoluciju ili nesputani liberalizam, ali rezultat je uvek isti – opričniki, carevi elitni čuvari, su na vrhu.
Roman, koji je u aprilu objavljen na francuskom, a krajem juna na italijanskom, obavezno je štivo za sve koji se pitaju šta smera ruski predsednik Vladimir Putin i kroz šta je ruski narod morao da prođe tokom njegovih mandata. Nije da autor, Đulijano da Empoli, švajcarsko-italijanski politikolog, ima bujnu maštu. Naprotiv, veći deo knjige, čiji se naslov prevodi kao Čarobnjak iz Kremlja, svodi se na dugački monolog Baranova, lika koji je osmišljen po uzoru na Vladislava Surkova, Putinovog dugogodišnjeg spin majstora. Surkov, bliski Putinov savetnik dve decenije unazad, jedan je od opričnika koji su nedavno pali u nemilost, mada bi i to mogao da bude spin.
Fikcija ili ne, ova moćna knjiga, napisana pre ruske invazije na Ukrajinu, veoma jasno pokazuje šta Putin želi: uspostavljanje totalitarne vladavine na ruševinama haosa koji je stvorio. Ovog proleća i leta, dok je besneo rat u Ukrajini, Empoli je često u francuskim medijima analizirao Putinove motive. U julu se isto dogodilo i u Italiji. Iako knjiga nije bitno promenila aktuelnu debatu o ratu u Ukrajini, ona daje uvid u ono što Evropljani još uvek slabo razumeju: unutrašnju dinamiku Kremlja i Putinove dugoročne planove za Rusiju i region. Krajem 1990-ih, mladi Surkov je iznenada dobio priliku da pomogne Putinu, tada šefu FSB-a, da nasledi Borisa Jeljcina na mestu predsednika Rusije. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, zemlja je postala haotična. Jeljcin je previše pio. Preživeo je državni udar, ali je izgubio kontrolu nad državom.
Medijski mogul Boris Berezovski i drugi oligarsi koji su stvorili ogromno bogatstvo tokom Jeljcinove vladavine, smatrali su da je Rusiji potreban jak lider i pogurali su Putina za predsednika. Surkov, bivši vojnik i telohranitelj skromnog, polučečenskog porekla, pomogao je Berezovskom da promoviše Putina kao predsedničkog kandidata. Surkov se neko vreme motao po moskovskoj avangardnoj pozorišnoj sceni, koja se bavila rekreiranjem društva na novoj osnovi, što je upravo trebalo da uradi za Putina. Tada je malo Rusa čulo za šefa FSB-a. Ali zahvaljujući medijskim kampanjama Berezovskog, Putin je trijumfovao. Međutim, ubrzo je novi predsednik uklonio Berezovskog iz svog okruženja jer je medijski mogul očekivao političke usluge. Surkov se zadržao, postavši Putinov zamenik šefa kabineta, a kasnije i potpredsednik vlade.
Putina su privukle Surkovljeve teorije o „vertikali moći“ i „suverenoj demokratiji“, što je uključivalo planove za uspostavljanje autokratskog sistema koji je ličio na demokratiju, zajedno sa lažnim opozicionim partijama pod kontrolom Kremlja. Ove i mnoge druge teorije koje je Putin sproveo u praksi, pretvarajući Rusiju u diktaturu i potčinjavajući susedne zemlje, imaju centralno mesto u romanu. Empoli nije jedini fasciniran „sivim kardinalom“ ili „Putinovim Raspućinom“, kako je Surkov označen. Poslednjih godina objavljeno je bezbroj analiza i intervjua sa Surkovim. Piter Pomerancev opisuje njega i druge iz Putinove svite u knjizi Ništa nije istina i sve je moguće, baš kao i Ketrin Belton u svojoj knjizi Putinovi ljudi.
Ali ove knjige i članci slabo dopiru do običnih građana. Čak i za one koji čitaju publicistiku, Surkovljev zajedljivi cinizam može biti težak zalogaj. Pretvarajući Surkova u izmišljenog lika i kompleksnu ličnost, Empoli ulazi svojim čitaocima pod kožu i drži ih do samog kraja. Le mage du Kremlin je uzbudljivo štivo. Autor je bio savetnik italijanskog premijera Matea Rencija, u periodu 2014-2016. On je za italijanski list Korijere dela sera rekao da je „paradoksalno, fikcija najbolji način da se dotaknemo nekog oblika stvarnosti“. Čarobnjak iz Kremlja obuhvata dugi noćni razgovor između Baranova (romansiranog Surkova) i jednog ljubitelja evropske književnosti.
Baranovljev opis raspojasane „nove Rusije“ pod Jeljcinom pruža temeljan predložak potonjem usponu cara. „Mogli ste popodne da izađete da kupite cigarete,“ seća se Baranov, „da se nađete sa prijateljem, i probudite se dva dana kasnije u vikendici u Kurševelu (francuski Alpi), polugoli, okruženi usnulim lepoticama, bez ikakve ideje kako ste tamo stigli.” Mladi ljudi poput njega smucali su se od umetničkih galerija, rejv koncerata i ručkova sa holandskim arhitektama do najnovijih „in“ restorana. Mislili su da su deo nečeg novog, kulturnog i međunarodnog. Ali u stvari, kaže Baranov, „bili smo samo poslednji sledbenici mrtvih ideala, ideala naših roditelja, koje smo prezirali zbog njihovog kukavičluka, ali koji su nam preneli ljubav prema knjigama i idejama.“
Nakon raskida sa svojom devojkom i svojim pozorišnim ambicijama, potopljen u društvo gde je novac oligarha diktirao sve, Baranov željno prihvata šansu da radi za Berezovskog, a potom i za predsednika, koji se u knjizi pominje samo kao „car“, ali je sto posto Putin. Baranov veruje da je to samo mali korak od pozorišta apsurda do pozicije političkog stratega, jer se u oba slučaja radi o preoblikovanju društva. Razlika je bila u tome što je „prestao da stvara fikciju da bi počeo da stvara stvarnost“. Ubrzo, car počinje da primenjuje Baranovljevu tezu o „sistemskoj opoziciji“ i „nesistemskoj opoziciji“. Prva je ona koja poštuje pravila, zakone i običaje koje je postavio režim; kao takva je dozvoljena jer je „naordu potrebna različitost“ (ali ne previše, jer bi to oslabilo režim). Nesistemske opozicione stranke, koje nisu pod kontrolom režima, zabranjene su ili eliminisane.
Ovo objašnjava zašto su politički ambiciozni oligarsi poput Hodorkovskog ili Berezovskog i nezavisni političari poput Alekseja Navaljnog krivično gonjeni, zatvarani ili još gore, dok se male liberalne ili nacionalističke partije koje podržavaju vladinu politiku tolerišu ili čak subvencionišu. Surkov je jednom rekao: „Baš kao u komediji del’arte, u društvu može postojati samo ograničena grupa igrača“. Rat i nasilje su osnova carske moći, objašnjava Baranov. Car je počeo kao slab, neharizmatičan političar. Odjednom se to promenilo nakon serije misterioznih eksplozija u Moskvi, verovatno u režiji čečenskih terorista. Car je odgovorio bombardovanjem Čečenije, baš kao što sada bombarduje ukrajinska sela i gradove.
To ga je učinilo veoma popularnim u Rusiji; nakon haosa i poniženja Jeljcinove epohe, najzad se pojavio snažan predsednik koji ni pred kim nije uzmicao. Car je napao Gruziju 2008. i prisvojio delove Ukrajine 2014. Svaki put je Baranov bio zadužen za pripreme, baš kao i Surkov u stvarnom životu. Rusija je preslaba da bi se ponašala kao supersila, objašnjava Baranov, pa je jedini način da se utiče na svet „destabilizacija svega i svakog ko Rusiju ne tretira kao veliku silu“. Već početkom 2000-ih počeo je da podržava i ruske ultranacionaliste i njihove levičarske protivnike, a onda ih puštao da se sukobe. Kasnije je to primenio u inostranstvu, podržavajući i ekstremno desničarske političare poput Matea Salvinija ili Marin Le Pen i evropske LGBTQ aktiviste, huškajući jedne protiv drugih i hraneći ih lažnim vestima.
I Surkov je, naravno, delovao upravo tako. „Smisao lažnih vesti nije da budu uverljive,“ kaže Baranov, „već da poseju sumnju.” Tako stvarate apatiju. Malo po malo, možete da radite šta želite. Koristite nasilje kao državni razlog. Naduvate opasnost u medijima, preplašite ljude na smrt, a zatim se suprostavite Zlu. Posle toga dolazi mir, a dobro pobeđuje.” U carevom svetu ništa nije stvarno i sve je inscenirano, baš kao u Baranovljevom eksperimentalnom pozorištu iz devedesetih godina. Roman preuzima svoj moto od Aleksandra Kojevea, rusko-francuskog filozofa: „Život je komedija. Mora se igrati ozbiljno.”
(ForeingPolicy-ZTP, foto: Dmitry Astakhov)
