Izdavački kliše je da muškarci stariji od 40 godina čitaju samo vojnu istoriju. U mom slučaju to nije sasvim tačno: i dalje povremeno uzmem zanimljiv roman, neku politiku, čak i poeziju ako popijem previše vina. Ali istina je da mi je mozak prenatrpan istorijsko-vojnim primerima, metaforama i aluzijama. Prošle nedelje sam pokušavao da pronađem tačnu analogiju, iz anala ratovanja, da okarakterišem bitku kojoj se nedavno pridružilo Udruženje pisaca Amerike (WGA). Za svakoga ko je propustio ovaj konkretni štrajk, evo sažetka: od 2. maja 2023. svi scenaristi SAD-a, od istočne do zapadne obale, od komičara do dramaturga, odložili su olovke i laptopove i odbili da napišu ijednu jedinu reč za „studije“.
Budući da je scenaristika u Americi vrlo zatvoren krug, (ne možete pisati za Holivud osim ako niste član WGA), efekti ovog prekida su momentalni i impresivni. Američke talk show emisije, poput onih Stivena Kolberta i Džimija Falona, koje se oslanjaju na svakodnevno generisanje novog materijala, već su pauzirane. Ako se štrajk nastavi, neke od vaših omiljenih američkih emisija biće trajno obustavljene, čak i ukinute. The Last of Us, jedna od najhvaljenijih novijih serija, moraće dobro da pričeka na svoju dugo očekivanu drugu sezonu. U čitavoj industriji zabave, ovo je ozbiljan razvoj događaja. Poslednji put kada su pisci štrajkovali na ovakav način (2007), mnoge serije su prilično podbacile, a neke se nikada nisu oporavile, jer je program popunjen rijaliti TV-om (koja po definiciji ne zahteva scenarije). Jedna od tih novih emisija bila je The Celebrity Apprentice, koja je donela ponovni uspon Donalda Trampa kao TV zvezde i, na kraju, predsednika SAD-a.
Ukratko, štrajkovi pisaca su skupa i loša vest za sve. Zašto se onda mastiljare okupljaju ispred studija Paramaunta? Postoje sasvim razumljivi, tehnički razlozi: moderni striming servisi preferiraju kraće sezone od osam ili deset epizoda, što znači manje novca za pisce, čak i kada ga zarađuju velike striming kompanije. Međutim, ovog puta postoji novi faktor koji je aktuelnom štrajku dao univerzalnu važnost: pisci zahtevaju od studija da odustanu od upotrebe veštačke inteligencije. Otuda poruke na transparentima štrajkača: „Bez botova, samo ljudski zapleti“, „Ovo nije napisao ChatGPT“. Drugim rečima, ovo je prva ozbiljnija reakcija kreativnih sektora privrede protiv uspona mašina za razmišljanje, pisanje, slikanje, komponovanje muzike i sl.
Kada je u pitanju veštačka inteligencija, zahtevi WGA su eksplicitni. Početni zahtevi sindikata glase ovako: „Regulisati upotrebu veštačke inteligencije na MBA projektima (projekti obuhvaćeni Minimalnim osnovnim sporazumom između pisaca i studija); AI ne može pisati ili prepravljati književni materijal; ne može se koristiti kao izvorni materijal; materijal pokriven MBA-om ne može se koristiti za obuku AI.” Ovde nema sive zone. Tolika je pretnja veštačke inteligencije, da pisci insistiraju da studiji ne koriste veštačku inteligenciju u bilo kom obliku, a svakako ne za generisanje originalnih replika, šala, scenarija ili ideja; niti je studijima dozvoljeno da koriste veštačku inteligenciju za razvoj, poliranje ili izmenu ljudskog rukopisa; niti će im biti dozvoljeno da mašinama pokažu ljudske rukopise. To je veliko ne. Nažalost, studiji su zauzvrat bili jednako grubi. Kao odgovor na ove zahteve, svi studiji nude „godišnje konsultacije“ o tekućoj upotrebi AI. I to je to. Ako pisci kažu ‘Nema šanse’, studiji uzvraćaju ‘Nosite se’.
Kao pisac, sasvim je očekivano da sam uz pisce. Za početak, oni su nedovoljno plaćeni u industriji koja generiše zilione. Netfliks bi trebalo da pokaže malo humanosti: može sebi da priušti da isplaćuje autorska prava. A kada je u pitanju pretnja veštačke inteligencije, jednako sam saosećajan. S druge strane, nijedan ozbiljan studio ne bi mogao da pristane na izričite zahteve pisaca. Jer, ako bi studiji na to pristali, to bi bio poziv drugim, stranim studijima da koriste veštačku inteligenciju i ostvare ogromnu prednost u odnosu na Holivud. Štaviše, zahtevi WGA se ne poklapaju sa mišljenjima stotina pisaca, iznetim u stotinama članaka, da pisanje AI nikada neće biti dobro, jer mašine ne mogu da misle, osećaju ili uče „kao ljudi“. Jedno takvo mišljenje nedavno se pojavilo u Gardijanu, u članku o štrajku WGA u kojem Gabi Hinslif tvrdi: „Ono što AI proizvodi je isprazan pastiš, a ne umetnost, jer besramno iskorišćava vekove ljudske kreativnosti (uči skeniranjem uzoraka postojećih tekstova).”
Ovde dolazimo do ključnih pitanja. Na primer, ako AI uči da piše „skenirajući uzorke postojećih tekstova“, po čemu se to razlikuje od ljudi? Džejms Džojs nije rođen sa Uliksom kodiranim u njegovoj DNK, spremnim da se razmota onog trenutka kada je uzeo nalivpero. Čitao je mnogo i puno knjiga i prikupljao uticaje i ideje. Dakle, poput AI, učio je skenirajući primere postojećih tekstova. I, budući da AI uči jezik slično kao i ljudi, zašto bi njeno pisanje nužno bilo ‘pastiš’ i inferiorno? To je kao da kažete da gepard ne može da trči jer nema dve noge kao čovek. Ne, ima četiri noge. Ali i dalje može da trči. I trči drugačije – brže i bolje. Reč je o dubljim strahovima koji leže u osnovi niza uvredljivih članaka o glupoj AI prozi i očajničkim zahtevima WGA. Postoji egzistencijalni strah da AI neće samo zameniti ljude jer je jeftinija, saradljivija i nesklona štrajku, već da će konačno i neizbežno biti superiornija.
To je, dakle, razlog zašto je štrajk WGA važan za sve nas, a ne samo za fanove serija Severance i Yellowstone. Možemo očekivati još ovakvih bitaka protiv neumoljivih mašina. Možda će sledeći biti advokati, arhitekte, muzičari, računovođe, studijski producenti, ja, ili vi. U svakom slučaju (osim ako AI ne susretne neku neočekivanu grešku u svojoj evoluciji, ili ako ljudi širom sveta ne odluče da prekinu njen razvoj), očekujem da će ove bitke uglavnom biti izgubljene, čak i ako su to bitke koje, pojedinačno, imaju plemenite ciljeve. Ali moramo se boriti.
(Sean Thomas/TheSpectator-ZTP, foto: Natalia Marques)
