Gradić Stenton u Tenesiju izgleda kao mesto iz davnina. Gradska većnica neodoljivo podseća na bakalnicu iz 1960-ih. Odmah pored je radnja za punjenje konzervi, gde se zajedničke peći koriste za spremanje supe i zimnice. Tokom većeg dela lokalne istorije, glavni izvor prihoda bio je uzgoj pamuka, koji je bio toliko neisplativ da su mnogi mali vlasnici digli sidro i otišli. Ipak, usred polja pamuka dešava se nešto značajno. Ford, jedan od tri giganta američke automobilske industrije, podiže najveći proizvodni kompleks u svojoj istoriji, uključujući fabriku električnih vozila (EV) i fabriku baterija, uz investiciju od 5,6 milijardi dolara. Godinu dana nakon izlivanja temelja, hiljade hektara zemlje prekriveno je betonom i čelikom. Građevinski radnici u upadljivim radnim odelima opsedaju Suga’s Diner, jedini restoran u gradu, zbog ručka od pržene piletine i somovine. Kada je Ford najavio projekat 2021, na restoranu je stajao natpis ‘Izvinjavamo se zbog nestašice piletine’. Sada natpis ‘Tražimo radnike’ ukazuje na manjak osoblja. „Padamo s nogu,“ kaže Lesa Tard, vlasnica restorana.
Slična je priča i u De Sotou u Kanzasu. Tamošnja industrijska aktivnost je naglo prekinuta pre nekoliko decenija kada je zatvorena fabrika municije. U aprilu je započeta izgradnja fabrike baterija Panasonic vredna 4 milijarde dolara, što je najveća investicija u istoriji države. Vozeći se do lokacije od 3.600 hektara u svom kamionetu, Rik Voker, gradonačelnik, pokazuje na bagere koji pretvaraju seoski put u autoput sa četiri trake, broji kranove (njih devet) koji podižu drugi sprat fabrike i optimistično ćaska o džinovskoj solarnoj farmi koja će biti postavljena u blizini. Višednevna vožnja kroz delove američke „auto štrafte“, koja se proteže od Velikih jezera do Meksičkog zaliva, pruža uvid u novo poglavlje istorije industrijalizma. Ameriku je zahvatio investicioni bum koji uključuje sve, od fabrika poluprovodnika do solarnih farmi. Krajem 2022, kompanije su najavile investicije od ukupno 210 milijardi dolara u fabrike električnih vozila i baterija na američkom tlu, što je ogroman porast u odnosu na 51 milijardu dolara na kraju 2020, navodi agencija Atlas Public Policy. Takve investicije su već pogurale potrošnju u građevinskom sektoru, koja se udvostručila od 2021, prema zvaničnoj statistici.
Nekoliko je faktora koji objašnjavaju ‘renesansu američke industrije’. Predsednik Džo Bajden tvrdi da je veći deo investicija rezultat finansijskih podsticaja koji su propisani Zakonom o čipovima i nauci i Zakonom o smanjenju inflacije (IRA). Ali državni i lokalni budžeti takođe pomažu, kao i želja da se nadmaši Kina i izbegne haos u lancima snabdevanja koji je zadesio svet tokom pandemije. U slučaju proizvođača automobila poput Forda, koji je odlučio da gradi fabriku u Stentonu pre usvajanja IRA-e, postoji bojazan da će dominantnu poziciju u američkoj auto-industriji preuzeti Tesla, lider u sektoru električnih vozila. Budući da su Amerikanci i dalje jako vezani za svoje benzince, umnožavanje fabrika električnih vozila i baterija deluje kao promašena investicija. Ipak, kompanije koje stoje iza njih jasno vide komercijalnu logiku, a fabrike su već uključene u širi socijalni dijalog. Fabrike električnih vozila i baterija su kritične stavke u štrajkovima protiv tri velika proizvođača automobila u Detroitu: Chryslera (deo Stellantisa, čiji je najveći deoničar vlasnik matične kompanije The Economist-a), Forda i General Motorsa (GM). I Džo Bajden i Donald Tramp trebalo bi da posete Mičigen narednih dana, kako bi podržali štrajkove. Ujedinjeni automobilski radnici (UAW) se pribojavaju da će se nove fabrike teško sindikalizovati. Ali cena rada će verovatno biti ključna stavka u planovima američkih proizvođača da povrate svoju moć.
Malo je dokaza o masovnoj migraciji automobilske industrije sa snažno sindikalizovanog severa ka tradcionalno slabije sindikalizovanom jugu. Džejms Rubenštajn sa Univerziteta u Majamiju, koji je specijalizovan za geografiju automobilske industrije, primećuje da neamerički proizvođači automobila decenijama grade fabrike na jugu. Takođe su uočene jednake razmere privredne aktivnosti u starim i novim industrijskim državama. GM-ova prva kombinovana fabrika EV-a i baterija nalazi se u Detroitu, u blizini trošnih i grafitima ispisanih objekata, preostalih iz slavnih vremena ovog grada. Na dva sata vožnje, u gradu Maršalu u državi Mičigen, Ford planira da izgradi fabriku baterija koristeći tehnologiju kineske kompanije CATL. „Svi će dobiti solidan deo kolača, i oni severno i oni južno od reke Ohajo,“ kaže Rubenštajn. Dakle, megaprojekti verovatno neće rekonfigurisati američku industrijsku geografiju u najširem smislu. Ali na lokalnom nivou njihov efekat je izuzetan. Oni niču u zaostalim krajevima koji su godinama iščekivali obnavljanje proizvodnje. Ova mesta imaju dosta toga zajedničkog. Prvo, odavno su namenili ogromne površine neproduktivnog zemljišta za industrijski razvoj. Alan Sterbinski, gradonačelnik Stentona, kaže da je grad odvojio 1.600 hektara za industrijski razvoj pre nekoliko decenija; državne vlasti su čak osnovale kancelariju u Japanu za njegovu promociju. Tojota, japanski automobilski gigant, napravila je nekoliko istraživačkih projekata. Ali samo je Ford mogao da garantuje da će se ambicije grada ostvariti, kaže Sterbinski. U Kanzasu, grad De Soto je još pre deset godina odvojio 3.600 hektara za industrijski razvoj.
Druga zajednička karakteristika je dostupnost radne snage. Iako su mnoge nove fabrike u ruralnim zabitima, one imaju pristup velikom broju radnika na komfornoj udaljenosti. Kada se budu pokrenule, Fordove fabrike će zapošljavati 6.000 radnika, što je 15 puta više od populacije grada Stentona. Tehnološki fakultet u fabričkoj zoni predviđen je za obuku budućih radnika. Za sada će ih biti prilično lako pronaći u Memfisu, koji je udaljen oko 40 minuta vožnje, i koji je automobilska industrija do sada ignorisala. De Soto ima 1,5 miliona potencijalnih radnika na 30 minuta vožnje, uključujući Kanzas Siti, tako da Panasoniku neće biti problem da zaposli 4.000 ljudi, kaže Voker. Nove fabrike će ipak doprineti daljem grupisanju američke automobilske industrije, što je treća zajednička osobina. Ovo doprinosi minimiziraju troškova transporta teških baterija. Ford će imati SK On, svog južnokorejskog partnera, na lokaciji u Stentonu. Takođe će imati dobavljače autodelova, kao što je Magna, praktično na svom pragu. Za razliku od gigafabrike u Nevadi, gde se Panasonic udružio sa Teslom, fabrika japanske firme u De Sotou će snabdevati više od jednog klijenta i praviti različite tipove litijum-jonskih baterija. Takođe, ovi projekti računaju na obilne izvore čiste energije, što ih čini komplementarnim sa vetro i solarnim postrojenjima koja niču u blizini. Horizonti kanzaških prerija prepuni su vetroturbina, koje proizvode gotovo polovinu električne energije u ovoj državi. Tennessee Valley Authority (TVA), kompanija koja zahvata nekoliko američkih država, ulaže velika sredstva u nove solarne i druge elektrane kako bi zadovoljila rastuću potražnju za električnom energijom na jugu zbog projekata poput Fordovog.
Ipak, postoji nekoliko izrazito spornih tačaka. Jedna se odnosi na troškove i efikasnost vladinih podsticaja za promociju investicionog buma. Ford i SK, koji takođe grade dve fabrike baterija u Kentakiju, uslovno su dobili zajam od 9,2 milijarde dolara od Ministarstva energetike. Takođe se nadaju da će dobiti poreski kredit za proizvodnju baterija po odredbama IRA-e. Panasonic će navodno dobiti 830 miliona dolara vredne poreske kredite koje će finansirati država, kao i stratešku podršku IRA-e. Novi izveštaj Ahmeda Medija i Toma Merenhuta iz Centra za globalnu energetsku politiku na Univerzitetu Kolumbija, pokazuje da poreski krediti IRA-e donose proizvođačima baterija uštede od preko 30%, pomažući da se premosti jaz između troškova proizvodnje baterija u Americi i Kini. Ipak, uspeh u stimulisanju investicija može podići fiskalne troškove u odnosu na projektovane vrednosti. Problem su i „ratovi subvencijama“ sa Evropskom unijom. Iako bi ove mere mogle da podstaknu razvoj fabričkih gradova, to će koštati poreske obveznike, a na duže staze možda i destimulisati tehničke inovacije. De Soto je morao da ponudi poreske olakšice i slične mere kako bi namamio Panasonic, koji je mesecima tajio svoj identitet čak i od gradskih zvaničnika kako bi sačuvao prednost nad konkurentima.
Druga briga su ekološki i društveni efekti investicija. Kompanije žele da razviju grinfild projekte na mestima gde potražnja za radnom snagom nije velika. Ali to može izazvati neprijateljstvo lokalnog stanovništva zbog pretvaranju polja u fabrike te zagađenja i prekomernog korišćenja lokalnih resursa, čak i kada je to u službi „zelene revolucije“. Neki se takođe pribojavaju da će industrijski razvoj uništiti tradicionalni karakter njihovih gradova ili povećati troškove života. U jednom kafiću u De Sotou, Kira Horn, konobarica, kaže da noćna svetla na kranovima čine da njihova varoš izgleda „kao grad“. Iako ljudi poput njenog šefa, koji je pritom i agent za nekretnine, već trljaju ruke očekujući poslovni i imovinski procvat, neki od njenih mladih prijatelja strepe od skoka cena stanova i kuća. Zatim, postoji i sindikalni izazov. Ni Kanzas ni Tenesi nisu naklonjeni sindikatima. Za razliku od GM-a, koji ima fabriku blizu Nešvila u Tenesiju, Fordovi radnici u Stentonu neće morati da se pridruže UAW-u. Ovo je izazvalo politička trvenja. U junu je predsednik UAW-a, Šon Fejn, osudio Bajdenovu administraciju zbog kreditiranja projekta u Stentonu bez prethodnog dogovora o platama. Ford je odahnuo 22. septembra kada je UAW odlučio da proširi štrajk samo na fabrike GM-a i Stellantisa, rekavši da je postigao napredak u pregovorima sa Fordom. Ali teško da će proizvođač automobila napraviti prevelike ustupke u Stentonu. Erik Gordon sa Univerziteta u Mičigenu kaže da će revitalizacija američke proizvodnje zavisiti od automatizacije i radne snage. Električna vozila detroitskih proizvođača neće biti konkurentna ako troškovi rada budu previsoki, kaže stručnjak.
Ako već treba obnoviti američku preduzetničku snagu i oživeti zaostale varoši, kako se nadaju lideri lokalnih projekata, pomenute prepreke će morati da se prevaziđu. Bajdenovo posezanje za subvencijama i dalje podrazumeva dodatno ekonomsko opterećenje za čitavu zemlju. Ali, iako su projekti u začetku, građani Stentona imaju čemu da se nadaju. Lociranje Fordovog lanca snabdevanja tako blizu fabričkog kruga verovatno će privući puno malih preduzeća. Sterbinski procenjuje da će, kao rezultat Fordove investicije, populacija grada porasti oko 20 puta za nešto više od decenije. Gradonačelnik već ugovara investicije u vodovodnu, kanalizacionu i drugu infrastrukturu kako bi podržao razvojne projekte. Obilazio je južne države da bi naučio kako se uspavana mesta pretvaraju u kreativna žarišta i privlače preduzetnički tipovi. Autentični južnjački biseri, kao što su lokalna konzervana i Suga’s Diner, mogli bi da posluže u te svrhe.
(TheEconomist-ZTP, foto: Dieu-Nalio Chery/Reuters)
