Pre pet godina, Emanuel Makron je bio u neverovatnom usponu ka mestu predsednika Francuske. U nedelju, pošto je uspeo da ujedini Francusku protiv sebe, isparila je svaka nada da će sledeće godine biti reizabran za predsednika.
Rezultati drugog kruga lokalnih izbora mogu se jedino opisati kao katastrofa za Makrona. Njegova ulickana politička partija La République en Marche se urušila. Još gore, njegova stara predsednička suparnica, Marin Le Pen, izgubila je svaki kredibilitet kao ozbiljna alternativa. To znači da će se Makron sledeće godine odmeravati sa tradicionalnim konzervativcem, i to onim koji neće biti eliminisan unapred, kao što je Fransoa Fijon prigodno diskvalifikovan zbog kriminalne istrage.
Poruka je jasna i glasna. Francuski glasači su umorni i od Makrona i od Le Penove. Makron nije ispunio nijednu bitnu stavku svog reformskog programa, loše se nosio sa bezbednosnim problemima, tumarao je kroz kovid krizu i bio opsednut evropskom ideologijom koja uopšte ne dotiče prosečnog glasača. Neuspeh Le Penove da ponudi koherentan plan izlaska iz socijalne i ekonomske krize, kao i neubedljivi napori da se predstavi kao umerenjak, nisu joj doneli nijednu regionalnu ili opštinsku pobedu.
Iako je francuska politika vrlo nepredvidljiva, francuski glasači se verovatno neće upecati na reprizu duela Le Penove i Makrona na predsedničkim izborima. Čak i ako se plasira u drugi krug, Makronov reizbor više nije gotova stvar. Oportunisti među političarima i novinarima koji su ga podržali sada razmatraju druge mogućnosti. Apstinencija unutar nacije koja inače ozbiljno shvata glasačku dužnost u nedelju je bila nesumnjivi pobednik izbora, jer je na birališta izašla samo trećina glasača.
Apsurdni rezultati anketa do nedavno su pokazivali 40 odsto podrške Makronu, što je možda bilo tačno među političkom elitom, ali se pokazalo kao besmislica izvan centralnih pariskih opština. U francuskoj unutrašnjosti, njegova podrška je praktično nevidljiva. Ankete pokazuju da bi u hipotetičkom drugom krugu Makron verovatno porazio Le Penovu, ali ne i ako mu suparnici budu Republikanci poput Ksavijea Bertrana ili Valeri Pekres; naime, oboje su lako izabrani za regionalne lidere severne Francuske i šireg područja Pariza.
Na nacionalnom nivou, podrška makronizmu trenutno je nepostojeća. Poput Le Penove, njegova stranka nije osvojila nijednu opštinu. Njegov fantomski politički pokret ima malu snagu na terenu, nedovoljno aktivista i podršku od 6 do 7 odsto glasača. Le Pen se u nedelju pojavila na informativnim kanalima, naizgled kriveći vlastite glasače što su je napustili. Bila je u pravu. Poražena je čak i u Provansi kao svom izbornom uporištu, gde je tradicionalna desnica osvojila 57 odsto glasova, naspram 43 odsto za njen Nacionalni front. Ušla je u kampanju obećavajući mnogo i ciljajući tri regije, a nije osvojila nijednu.
Njene šanse za drugi krug predsedničkih izbora drastično padaju ukoliko joj sa desnice konkuriše novinar Erik Zemur. On bi mogao lako da usisa 5 do 10 odsto njenih glasova u prvom krugu. To ne bi lansiralo Zemura u Jelisejsku palatu, pa čak ni u drugi krug izbora, ali bi bilo fatalno za Le Penovu. Stoga je razumljiv njen prezir prema popularnom Zedu. Neprijateljstvo je uzvraćeno, mada je Zemurov prezir više usmeren na nesposobnost Le Penove.
Pregled nedeljnih izbora bio bi nepotpun bez rezultata levih i zelenih. Levica je beznadežno podeljena između tradicionalnih socijalista, komunista i ekscentrika iz Nepokorene Francuske Žan-Luk Melanšona. Zeleni jednostavno nemaju publiku mimo boemske buržoazije Montreja.
Izborna mapa francuskih regiona ostaje nepromenjena. Nijedna opština nije donela iznenađenje, ali je računica za sledeću godinu sada potpuno drugačija. Makron, narcisoidan i neprijatan, predvodi armiju elitnih medija i srednjeklasnih Parižana, ali bez vojnika na terenu. Kao što su pokazali izbori iz 2016., francuska predsednička utrka jeste krajnje nepredvidljiva, ali Makronovi izgledi za reizbor deluju drhtuljavo poput blamanža (franc. puding).
(TheSpectator-ZTP, foto: AFP)
