Prošle godine pitao sam diplomatu koji je godinama sarađivao sa Angelom Merkel da sumira stavove nemačke liderke o Kini. Očekivao sam listu kritika na račun autoritarne vladavine Si Đinpina, represije nad Ujgurima i uloge države u kineskoj ekonomiji.
Umesto toga, diplomata je govorio o njenom divljenju kineskim ekonomskim dostignućima i uvažavanju uloge Pekinga tokom evropske finansijske krize, kada je Kina otkupila obveznice najteže pogođenih članica evrozone i otvorila tržište za nemačke kompanije. „Ona to nije zaboravila,“ rečeno mi je. Setio sam se ovog razgovora poslednjih nedelja kada je Merkelova, sada u svojoj 16. i poslednjoj godini na vlasti, podsticala druge članice EU da odobre veliki investicioni sporazum sa Kinom.
Tajming sporazuma, nakon godinu dana tenzija između Evrope i Kine i par nedelja uoči Bajdenove inauguracije, u najmanju ruku deluje čudno. Teško je ne smatrati ga geopolitičkim poklonom Pekingu i šamarom dolazećoj Bajdenovoj administraciji koja je obećala da će popraviti transatlantske veze i pomoći Evropi u strateškom suočavanju sa Kinom.
Ali onima koji su godinama pratili Merkelovu i njen odnos prema Kini, žurba oko sporazuma sa Pekingom ne predstavlja iznenađenje. Samo nedelju dana pre investicionih pregovora, njen kabinet je odobrio nacrt zakona koji, protivno evropskoj većini, Huawei-u odobrava učešće u nemačkoj 5G mreži. Zakon je vrhunac dvogodišnje borbe tokom koje se Merkelova opirala zahtevima sopstvene stranke, koalicionih socijaldemokrata, nemačkih obaveštajnih agencija i SAD-a, da spreči dolazak Huwei-a.
Čuo sam mnogo teorija o tome zašto liderka sa reputacijom moralnog integriteta, odrasla pod represivnim istočnonemačkim režimom, nastavlja da prihvata Kinu kao partnera čak i kada ona zatvara svoju muslimansku manjinu u logore i sprovodi digitalni nadzor nad građanima koji bi posramio i jedan Štazi. Odgovor je vrlo jednostavan: ekonomija. Nemačka i njene najveće kompanije prosto previše zavise od Kine da bi Berlin rizikovao zaoštravanje odnosa sa vrhuškom Komunističke partije u Pekingu.
Za nemačke proizvođače automobila Kina je i sadašnjost i budućnost. Samo ove godine uložili su milijarde evra u projekte električnih vozila u Kini. I druge nemačke firme, poput hemijskog koncerna BASF, takođe pojačavaju prisustvo na ogromnom kineskom tržištu, kladeći se na ekonomiju koja se najbrže oporavila od covida-19. Ako biste u ovom trenutku naterali najveće nemačke firme da biraju između Kine i SAD-a, mnogi bi izabrali Kinu, uprkos brigama o uplitanju Komunističke partije u ekonomiju.
Ali čisto ekonomski argument nije dovoljan da objasni pozicije Merkelove prema Kini. Postoji i geopolitička dimenzija koja se često gubi iz vida. Poslednjih nekoliko godina, Merkelova je više puta naglasila da Nemačku smatra vrlo ranjivom u svetlu konkurencije velikih sila. Njen zaključak je bio da Berlin ne može dozvoliti da se nađe na neprijateljskoj strani Pekinga u trenutku kada se njegova težina, uticaj i domet povećavaju.
Početkom 2019., na minhenskoj konferenciji o bezbednosti, Merkel je poziciju Nemačke na ovom novom geopolitičkom pejzažu opisala kao „slabašnu“. Godinu dana kasnije, tokom nastupa na Američkoj akademiji u Berlinu, opširno je govorila o evropskim geografskim ranjivostima. „Ako pogledate šta mi Evropljani imamo pred vratima, to su ogromni izazovi,“ rekla je. „Imamo Rusiju i odmah zatim Kinu. Kina i Rusija su nam sve bliže.“
Autoritarni režimi sa istoka možda i ne bi predstavljali problem ako bi Evropa mogla da računa na Sjedinjene Države. Međutim, Merkelova je zaključila da Vašington više nije pouzdan partner. Tu temu je dotakla u govoru na minhenskom sajmu još 2017. godine, nakon prvog u nizu poražavajućih samita NATO-a i G-7 sa Donaldom Trampom. Protekla godine je samo učvrstila ovakav njen stav.
Tramp je u novembru izgubio od Bajdena. Ali, brojka koji je zaista odjeknula u Berlinu nije 306 elektorskih glasova za Bajdena, već 74,2 miliona glasova koje je Tramp dobio. Trampa možda uskoro neće biti, ali njegovi sledbenici nigde neće otići. Samo je pitanje vremena kada će neko drugi preuzeti njegovu nacionalističku agendu. U tom smislu, jedini odgovorni put napred, po mišljenju Merkelove, jeste samozaštita.
Najzad, Merkelova vidi Nemačku kao posrednicu u rastućem konfliktu između SAD-a i Kine. Njen ovogodišnji angažman sa Pekingom oko investicionanog sporazuma, klimatskih promena i drugih ključnih oblasti, bio je pokušaj da se nastavak dijaloga sa kineskim rukovodstvom prikaže smislenim. Po njenom mišljenju, pokušaji izolacije i obuzdavanja Kine mogu samo dovesti do katastrofe.
U rastuće crno-belom svetu, gde se liberalne demokratije suočavaju sa izazovom autoritarnih i populističkih figura, Merkelova i dalje vidi nijanse sive, i to ne samo spram Kine. Drugi primer je nedavna pogodba sa demokratskim otpadnicima Mađarskom i Poljskom radi izbegavanja sukoba oko EU budžeta. Džordž Soroš ju je optužio za pristajanje na iznudu.
Merkelin pristup Kini više nema podršku u Nemačkoj i Evropi, gde su se pozicije znatno zaoštrile tokom protekle godine. Prema oktobarskom istraživanju Pew Research Centra, oko 71 odsto Nemaca danas ima negativan doživljaj Kine. Dakle, Merkelova može da očekuje političke otpore planovima za investicioni sporazum sa Kinom.
Niko ne može da predvidi nemačku politiku prema Kini nakon što Merkel napusti scenu sledeće godine. Mnogo zavisi od toga ko će je zameniti, od sastava sledeće nemačke vlade, kao i od početnih odmeravanja Pekinga i Bajdenove administracije. Nasleđe Merkelove već je uklesano u kamenu, iako istorija verovatno neće biti blagonaklona prema njemu.
(Noah Barkin/ForeignPolicy-ZTP, foto: DPA/AP)
