Pedro Sančez, privremeni i možda (ponovo) legitimni premijer Španije, nije nesklon rizičnim potezima. Međutim, njegov poslednji istup je izazvao dramatičnu reakciju najvećeg dela španske javnosti, uključujući i njegovu vlastitu partiju. Da bi prekinuo višemesečni zastoj nakon opštih izbora u julu, Sančez je postigao kontroverzni politički sporazum sa katalonskim separatističkim partijama, amnestirajući ih za neuspeli referendum o nezavisnosti Katalonije iz 2017. godine. Sančezova Socijalistička partija (PSOE) na izborima je zauzela drugo mesto, odmah iza konzervativne Narodne stranke, mada nijedna nije osvojila ni blizu većine.
Zahvaljujući krupnoj političkoj trgovini, Sančez sada ima dovoljno glasova da formira koalicionu vladu uz podršku krajnje levice i nekada suzdržanih katalonskih regionalnih partija. Premijersku poziciju bi mogao da povrati ove nedelje ukoliko pravni izazovi ne zaustave proces. Cena je ogromna. Ustupci separatistima, među kojima je i zakon o amnestiji, izazvali su negodovanje desnice, nelagodnost među liderima PSOE, gotovo jednoglasnu kritiku od strane pravosudnih organa i udruženja te ulične proteste širom Španije. Na poziv Narodne stranke i krajnje desničarskog Voksa, hiljade građana izašle su 12. novembra na mirne proteste. Već danima se stotine građana okupljaju ispred sedišta PSOE u Madridu, uključujući grupice krajnje desnih ekstremista koji su se sukobili sa policijom; pojavio se čak i američki politički komentator Taker Karlson. Kamioni sa ozvučenjem špartali su Madridom u ponedeljak, dan posle velikog protesta, uzvikujući „Sančez – izdajnik!“ i „Zaustavićemo državni udar!“. Santjago Abaskal, vođa Voksa, osudio je Sančezov potez u utorak kao „zakulisnu promenu režima” i podneo pravni prigovor španskom Vrhovnom sudu.
Koalicione vlade su česta pojava u španskom parlamentarnom sistemu, a šačica partija koje je Sančez okupio radi podrške njegovom reizboru ukupno su osvojile više glasova nego mnoge vlade poslednjih decenija. Ali ono što je sada uzbunilo javnost jeste način na koji je Sančez nastupio, prigrlivši stranke čiji je osnovni razlog postojanja secesija teritorije. „Oni koji su hteli da osujete desničarsku vladu zapravo prepuštaju državno kormilo desnici koja se zalaže za nezavisnost Katalonije,“ rekao je Emiliano Garsija-Page, regionalni šef PSOE. Sve je počelo skorašnjim pokušajem Katalonije da se odvoji od Madrida. Katalonski zahtevi za nezavisnošću protežu se vekovima unazad, periodično varirajući od veće autonomije unutar Španije do insistiranja na otcepljenju. Godine 2017, nakon ekonomske krize u zemlji, separatistička katalonska vlada organizovala je referendum koji je špansko pravosuđe smatralo neustavnim, nakon čega je usledilo neuspešno i uglavnom simbolično jednostrano proglašenje nezavisnosti.
Godine 2019, sedam katalonskih političara i dvoje aktivista osuđeno na zatvorske kazne zbog događaja iz 2017, što je izazvalo talas masovnih protesta u Kataloniji. U prvom pokušaju da smiri tenzije, Sančez je obznanio pomilovanja koja su ih oslobodila preostalog vremena u zatvoru. Drugi organizatori referenduma su pobegli iz Španije i od tada izbegavaju ekstradiciju, uključujući Karlesa Puđdemona, katalonskog regionalnog predsednika koji je organizovao referendum. A onda je došlo do letošnjeg političkog zastoja. Narodna stranka je dobila nešto više glasova, ali ni uz podršku Voksa nije mogla da formira većinu u parlamentu. Sančezovi Socijalisti i njihovi krajnje levičarski saveznici bi mogli, sve dok katalonske regionalne partije pristaju na saradnju. U zamenu za predsedničko pomilovanje, Junts per Catalunya i Esquerra Republicana de Catalunya, glavne separatističke partije, najavile su da će slediti svoje ciljeve u dogovoru sa vladom Španije i sukladno ustavnom sistemu. Ovo je kritičan ustupak, posebno za Junts, stranku koja je do sada čvrsto branila pravo na otcepljenje od Španije.
Spremnost na ostvarivanje ciljeva u okviru španskog sistema budi nadu da bi sporazumi o decentralizaciji, koji su obustavljeni dok su katalonski nacionalisti tražili nezavisnost, mogli da budu postignuti. „To je politički termin za institucionalnu politiku i utabavanje puta ka sporazumu,“ kaže Mark Sanjaume, profesor političkih nauka na Univerzitetu Pompeu Fabra. Pregovarač PSOE koji je osmislio sporazum, Santos Serdan, kaže da on predstavlja „istorijsku priliku za rešavanje sukoba koji bi trebalo da se reši isključivo kroz politiku“, dodajući da je vreme za konsenzus između Katalonaca i ostalih Španaca. Alberto Nunjez Fejho, šef Narodne stranke, rekao je tokom mitinga 12. novembra da ih je na protest navela „pohlepa jedne osobe“, misleći na Sančeza. „Mi Španci ne prihvatamo da je premijerski mandat postao poslovna transakcija.” Fejho i njegova stranka pozivaju na nove izbore.
Politički problemi na stranu, postoje i brojna pravna pitanja u vezi sa sporazumom o amnestiji. Dogovor između Sančeza i Puđdemonove stranke izazvao je gotovo jednoglasne kritike pravosudnih organa i udruženja, posebno na temu predloga za pokretanje parlamentarne istrage zbog upotrebe pravosuđa za progon političkih protivnika. Sudije i španski advokati pak vide ovo kao zakonodavno mešanje u pravosuđe. Slično reaguju i međunarodni pravni stručnjaci. To mešanje „će ozbiljno narušiti vladavinu prava u Španiji“, rekao je predsednik Međunarodne advokatske komore, inače Španac, u nedavnoj izjavi. Mnogim Špancima je takođe teško da zakon o amnestiji sagledaju kao istinski pokušaj delovanja „u javnom interesu“, kako stoji u tekstu, kada je zakon rezultat političke trgovine sa onima koji će tom prilikom profitirati. Činjenica da je amnestija katalonskog separatističkog pokreta do sada uglavnom odbacivana kao neustavna, pa i od strane brojnih lidera PSOE, ostavila je mnoge u čudu.
Još jedan referendum bi bio previše, ali napredak u daljem prenošenju nadležnosti, što je vrsta trika koji je obuzdao škotske, velške, baskijske i katalonske separatiste, mogao bi da bude rešenje, kaže Sanjaume, koji je ranije savetovao katalonsku vladu na platformi postizanja državnosti. To se posebno odnosi na poreske prihode, koji su godinama zapostavljena tema, napominje sagovornik. Španija ima krizu identiteta najmanje od 15. veka, i još uvek se bavi rasednim linijama i pukotinama. Sančezov poslednji gambit bi mogao da kupi vreme za novu vladu i neke dalje promene u centrifugalnom teritorijalnom sistemu Španije. Ali čak i za čoveka koji se uvek dočekivao na noge, ovo deluje kao njegova finalna partija šaha.
(ForeignPolicy-ZTP, foto: Manu Fernandez/AP)
