Na ekranu vidimo dve verzije Napoleona Bonaparte. Prvi je titan istorije koji komanduje čitavim armijama širom Evrope, krojeći vlastitu sudbinu i sudbinu kontinenta. Ovo je figura kojom su muškarci određene starosti i tipa često fascinirani; takav je, recimo, budući državnik Konor Roj, koji u TV seriji „Sukcesija“ pokušava da kupi Napoleonov mumificirani penis na aukciji. Drugi Napoleon se pojavljuje u crtanim filmovima i komedijama u dvorogom šeširu. On je osetljiv po pitanju svoje visine (inače prosečne za njegovo vreme) i govori preispoljnim francuskim naglaskom (stvarni Napoleon je imao korzikanski prizvuk). Jedna verzija ga prikazuje kao oličenje ratničke moći; druga ga ismeva.
Možda biste očekivali da je junak „Napoleona“, raskošnog filma reditelja Ridlija Skota, koji izlazi 22. novembra, predstavljen kao figura moćnika. Začudo, prikazan je u obe varijante. Ovaj film je studija dva velika izazova biografskih filmova; jedan je hronološki, a drugi, posebno aktuelan danas je kako pretočiti život velikana u priču te kako proceniti i prikazati njegove mane. Pravi Napoleon, koji je postao general sa 24 godine, a imperator sa 35, živeo je kao na pokretnoj traci. Reditelj je upakovao brojne uspone i padove u vizuelnu ekstravagancu od dva i po sata: pobedu kod Austerlica, katastrofu u Rusiji i finale kod Vaterloa, gde je poraženi Napoleon (kojeg igra Hoakin Feniks) osuđen na izgnanstvo. Trijumfe i katastrofe utkao je u hroniku Napoleonove strasti prema Žozefin de Boarne, njegovoj prvoj supruzi.
Ovde prikazani imperator nije kao Marlon Brando, najzgodniji glumac koji je ikada obukao poznati šinjel, u ostvarenju iz 1954. godine („Desiree“), gde je prikazana Napoleonova strast prema Dezire Kleri, njegovoj verenici. Umesto toga, novi film ga prikazuje kao stidljivog čudaka. Sa vidno izboranim licem za 26-godišnjaka (Feniks ima 49), on susreće Žozefin (ul. Vanesa Kirbi), tek puštenu iz jakobinskog zatvora, na neformalnom balu 1795. Uz svoje oskudne steznike, dame nose crvene trake oko vrata kao simboličnu podršku giljotini. „Zašto zuriš u mene?“ pita ga dama. Što se tiče romantike, odatle sve kreće nizbrdo. Napoleon je sebični, površni ljubavnik, pritom oboje imaju druge afere. „Prazna si,“ urla na Žozefinu na svečanoj večeri, ljut što nije uspela da mu podari naslednika. „A ti si debeo,“ uzvraća ona. Zatim počinju da se gađaju hranom.
Bitke su takođe prilično brutalne. Dok neprijatelji Francuske propadaju kroz led u Austerlicu, podvodni snimci su krvavi, ali baletski, na svoj način nezaboravni koliko i scene pokolja u „Vaterlou“ Sergeja Bondarčuka (1970). Istorijski Napoleon nije poštedeo konje, a nije ni ser Ridli. Ako ste bili gadljivi na scene borbe Rasela Kroua sa tigrom u „Gladijatoru“, još jednom istorijskom epu Ridlija Skota, neće vam prijati ni ono što topovska kugla uradi Napoleonovom konju pri opsadi Tulona. U završnoj napomeni stoji da su njegovi ratovi ugasili 3 miliona ljudskih života. Film prikriva Napoleonove pljačkaške pohode i naviku da utekne sa bojišta kada se njegova vojska nađe u problemu. Ipak, presuda ser Ridlija glavnom protagonisti, i kao mužu i kao vođi, je odsečna. Iz ugla Napoleonovih obožavatelja, on je bio vatreni zagovornik prosvetiteljstva i nežni romantik. U ovoj verziji, on je ratni huškač i muška svinja.
Oštra presuda pak nije ono što kvari utisak o filmu. O lošim ljudima se mogu snimati dobri filmovi. Problem leži u Skotovom odgovoru na drugi izazov biografskih filmova, naime kako preneti tako sadržajan život za ekran. Među glavnim propustima je pitanje motivacije: njegov zloćudni Napoleon je lišen mističnosti, ali njegovi motivi ostaju misterija, izuzev nagoveštaja seksualne neuroze i čudne opaske o Korzikancima. Isto važi i za njegovu privlačnost, i Žozefini i njegovim sledbenicima. Njegovi zakoni i reforme, kao smokvini list na osvajačkim pohodima ili legitimno nasleđe, u zavisnosti od vašeg gledišta, potpuno su zanemareni. Kao državnik, on je neotesan i razdražljiv. „Mislite da ste tako moćni jer imate brodove?!“ vikao je na Britance.
Biografski filmovi, kao i spomenici, istovremeno su omaž istorijskim ličnostima i polemika o konkretnim događajima. Oni implicitno tvrde da određeni pojedinci oblikuju svet, a ne obrnuto. Napoleon se po tome ne razlikuje od drugih velikana; ali budući da ser Ridli više voli događaje od objašnjenja, njegov junak je mali čovek u velikom filmu. Uza sve svoje odvažnosti, on ima i dašak mrzovoljnog Napoleona iz filma „Odlična avantura Bila i Teda“ (1989), koji ga prikazuje kao vremenskog putnika koji proždire sladoled i vara na kuglanju sa deset čunjeva.
(TheEconomist-ZTP)
