1951. godine uveliko se znalo da je Kim Filbi bio agent sovjetske obaveštajne službe od 1940-ih, kada je postao šef antisovjetskog odeljenja u MI6. Filbi je zaista bio „treći čovek“ Petorke sa Kembridža, engleske špijunske ćelije koja je prenosila informacije Sovjetskom Savezu tokom Drugog svetskog rata i ranih godina Hladnog rata.
Filbi je radio kao novinar kada su te glasine potvrđene 1963. Napustio je Bejrut teretnim brodom koji je plovio za Odesu i nikada se nije vratio na Zapad. Sovjetska država mu je ukazala pune vojne počasti tokom sahrane u Moskvi 1988. U predgovoru za njegovu autobiografiju Moj tihi rat, Grejem Grin, prijatelj i bivši kolega iz MI6, se zapitao: „Izdao je svoju zemlju, da, ali ko među nama nije izdao i nešto važnije od države? “
Ove reči su citirane u knjizi Kap izdaje: Filip Ejdži i njegovo razotkrivanje CIA-e, biografiji koja osuđuje prvog zvaničnog prebega američke Centralne obaveštajne agencije. Autor, Džonatan Stivenson, očigledno ne deli Grinov nonšalantni odnos prema odavanju državnih tajni. Iako pokušava da izloži uravnotežen i pravičan prikaz, Stivenson cipelari Ejdžija gde god mu se ukaže prliika. „Termin ‘uzbunjivač’ je suviše blag da bi se primenio na Ejdžija,“ navodi autor „On jeste bio deo opozicije, ali više nije bio lojalan državi.“
Ejdži se zaposlio u CIA-i 1957. i sledećih 12 godina proveo radeći sa konzervativnim hrišćanskim pokretima u Latinskoj Americi. Kada je Fidel Kastro ojačao savezništvo sa Moskvom početkom 1960-ih, politički jastrebovi u Vašingtonu su strepeli da će komunizam zaraziti čitavu zapadnu hemisferu. Katolička propaganda je bila jedno oruđe za „izolovanje Kube od ostatka kontinenta“. Drugo je bilo podržavanje ultradesnih militantnih režima.
Ejdži je za CIA-u pripremao operaciju prisluškivanja u Urugvaju, sa ciljem da se lokalnim odredima smrti pomogne u lovu na komunističke simpatizere. Takođe, Ejdži je bio svedok masakra u Meksiko Sitiju 1968., kada je na stotine civila ubijeno u mirnim uličnim protestima. „Postao sam jedan od tajnih policajaca CIA-e,“ priznao je Ejdži u memoarima pod naslovom Unutar kompanije: Dnevnici CIA-a. U zapisima objavljenim 1975., agent je odao stotine imena službenika agencije.
Takozvana „obaveštajna godina“ je usledila nakon afere Votergejt. Iza toga je pokrenut Čerčov komitet, odbor američkog Senata, koji je trebalo da ispita da li su CIA i duboka država ugrozile temelje američke demokratije. Odgovor je bio potvrdan, a Ejdžijeva knjiga je „podstakla istragu Čerčovog komiteta što je rezultiralo donešenjem zakona i uredbi“, objašnjava Stivenson.
U intervjuu za Plejboj iz 1975., Ejdži opisuje CIA-u kao grupu mafijaša koji se predstavljaju kao ugledni državni agenti. Tvrdio je da su slične nasilničke metode koristili za zaštitu političkih interesa u inostranstvu. Ucene, atentati i koferi sa novcem kojim su plaćane političke usluge. Da li je Ejdži govorio istinu, ili mu je sudbina dodelila ulogu dvostrukog agenta? O tome postoje brojne teorije zavere, aktuelne godinama nakon njegove smrti u Havani 2008.
Jedni misle da je Ejdži bio plaćeni lakej kubanske obaveštajne službe, drugi da je bio sovjetski agent pod kodnim imenom PONT. Stivenson tvrdi da je Ejdži bio od velike koristi Kastrovom režimu. Međutim, dokazi da ga je KGB obrađivao i vrbovao kao aktivnog službenika CIA-e deluju prilično tanko. Ejdžijeva patriotska osećanja bila su povezana sa njegovim rimokatoličkim odgojem. Prijavio se u CIA-u motivisan antikomunističkim govorom Toma Dulija na Univerzitetu Notr Dam 1955. godine. Duli je bio katolički heroj koji je svetsku slavu stekao tokom ranih godina Vijetnamskog rata.
Dulijev bestseler Spasi nas od zla opisuje ubistvo sveštenika prilikom isporuke humanitarne pomoći i brojanica svojoj katoličkoj braći u južnom Vijetnamu. Veći deo knjige bio je čista propaganda, a Duli poverenik CIA-e. Njegov pobožni imidž mu je omogućio da sakuplja obaveštajne podatke širom jugoistočne Azije, dok je u američkim medijima predstavljan kao humanista.
Majkl Gracijano tvrdi da je Duli bio „ključna figura u religijskoj kampanji CIA-e u Vijetnamu“. U svojoj knjizi Religija i istorija CIA-e, autor tvrdi da veza psihologije, teologije i špijunaže datira još iz 1942., kada je predsednik Ruzvelt osnovao Kancelariju za strateške usluge. Ratna obaveštajna delatnost inspirisala je većinu metoda koje je CIA preuzela nakon formiranja 1947. „CIA je shvatila da je religija univerzalna prizma kroz koju se svet može posmatrati i njime manipulisati,“ objašnjava Gracijano.
U knjizi se navode brojni primeri. Operaciju Mungos je pokrenula Kenedijeva administracija sa ciljem da se Kastro sruši uz podršku kubanskih katolika. Plan nije uspeo. Slično je bilo i sa drugim takvim operacijama tokom Hladnog rata. Manjkavost ovog pristupa bila je u pretpostavci da se pomoću religije može stvoriti globalna kultura sa jedinstvenim sistemom vrednosti. Gracijano kaže da se ova mesijanska ideja dobro uklapa u koncept američke izuzetnosti; to je zabluda da su SAD carstvo slobode koje ima moralnu odgovornost da izvozi demokratiju i ljudska prava.
Zbog ovakvog pristupa spoljnoj politici Vašington je bio zatečen Iranskom revolucijom 1979., kada je rođena prva islamska republika na svetu. Vremenom će fundamentalni islam zameniti sovjetski komunizam kao neprijatelj broj jedan. „Ne razumemo islam,“ priznao je 1989. bivši američki ambasador u Iranu Ričard Helms. U međuvremenu se nije mnogo toga promenilo.
(Independent.ie-ZTP, foto: Ben Martin/Getty)
