Američki bankarski požar je možda utihnuo, ali gašenje se nastavlja. Male i srednje banke su ove godine izgubile oko 260 milijardi dolara depozita. Federalne rezerve nastavljaju da krpe ovaj jaz, pozajmivši skoro 150 milijardi dolara bankama putem svojih programa hitne pomoći. Sledeće godine Fed mora da odluči da li će ih produžiti. Do 1. maja Federalna korporacija za osiguranje depozita (FDIC) izneće pred Kongres listu predloga za reformu ili dopunu zaštitnog mehanizma, koji je trenutno propisan na 250.000 dolara po deponentu. Mnogi krive ovaj propis za stampedo koji je srušio banku Silikonske doline (SVB). Kao što to biva posle svake bankarske krize, zaštitna mreža se prepravlja. I tako se regulatori ponovo suočavaju sa suštinskim pitanjem: koliko duboko u finansije treba da seže ruka države?
Banke su same po sebi nestabilne. One nude depozite koji se momentalno mogu otkupiti dok drže dugoročna i nelikvidna sredstva kao što su hipoteke i poslovni krediti. Ova nesrazmera znači da su čak i dobro rukovođene institucije osetljive na paniku koja može biti izazvana običnim nesporazumom. Krhkost banaka je praćena teškim posledicama u slučaju propasti: panike su viralni vektori koji mogu izazvati kreditne krize i recesiju. Uprkos riziku koji banke predstavljaju, vlade tolerišu njihovo postojanje. Smatra se da transformacija likvidnosti i ročnosti omogućava šire kreditiranje i brži ekonomski rast u poređenju sa alternativom: sistemom „namenskih banaka“ u kojima su depoziti obezbeđeni samo najsigurnijim sredstvima.
Državni mehanizmi čine sistem stabilnijim. Ali svaki segment podrške zahteva mešanje kako bi bankari prestali da eksploatišu poreske obveznike. Uzmite recimo osiguranje depozita, koje je u Americi uspostavljeno prema aktu Glass-Steagall nakon Velike depresije. Iako ga je predsednik Frenklin Ruzvelt potpisao i često se smatra njegovim autorom, on je zapravo pokušao da ga povuče iz teksta zakona, upozoravajući da bi to „dovelo do ležernosti u upravljanju bankama i nepažnje i bankara i štediša“. Ruzvelt je možda izgubio argument, ali je ipak tačna teza da što je izdašnije osiguranje depozita, manji je oprez deponenata, i više ostaje na regulatorima da odvrate banke od upuštanja u prevelike rizike.
Drugi segment podrške dolazi od centralnih banaka koje bi trebalo da zaustave paniku delujući kao zajmodavci u slučaju nužde. U jeku krize, centralni bankari slede navodnu preporuku Voltera Badžuta, bivšeg urednika The Economist-a, da slobodno pozajmljuju, osigurani dobrim kolateralom i zateznom kamatom. To podrazumeva procenu šta je dobar kolateral i koliki popust nametnuti prilikom takve procene. Konkretna sredstva koja će Fed ili druge centralne banke pozajmljivati tokom krize odrediće vrstu sredstava koje će banke držati u normalnim okolnostima. Centralni bankari su odavno svesni opasnosti od pružanja prevelike podrške. Ser Pol Taker, bivši službenik Banke Engleske, upozorio je da će centralne banke postati „sigurni zajmodavci“, oslobađajući banke od brige o likvidnosti svojih sredstava, sve dok se ona smatraju prihvatljivim kolateralom. Ipak, centralne banke postaju sve darežljivije. Najnoviji mehanizmi Feda procenjuju dugoročne hartije od vrednosti na nominalnom nivou, čak i kada ih tržište u velikoj meri obezvredi, i nameću zatezne kamate od svega desetine procentnog poena.
Logičan dodatak širenju bankarske sigurnosne mreže bilo bi pravilo kojim se osigurava da se šira mreža ne eksploatiše. Nakon globalne finansijske krize 2007-2009, regulatori su smatrali da su dugoročne državne obveznice sigurna i likvidna sredstva, koja će bankarima pružiti izvor likvidnosti pre nego što se obrate centralnoj banci u slučaju nove krize. Rizičnost dugoročnih sredstava sada je potpuno ogoljena rastućim kamatnim stopama, a Fed i FDIC su ipak preuzeli odgovornost. Regulatori bi mogli da redefinišu najkvalitetnija likvidna sredstva poput obveznica kao kratkoročna i izdata od strane kreditno najsposobnijih dužnika. Međutim, to bi bio korak ka namenskom bankarstvu, u kojem je svaki depozit osiguran takvim sredstvima. Ovakav kompromis između sigurnosti bankarskog sistema i moći regulatora je ranije bio mutan. Neke centralne banke su namerno bile dvosmislene na temu koji kolateral bi prihvatile, držeći tako privatne banke na oprezu. Ali izgleda da nove tehnologije teraju državu da bude jasnija. Mnogi krive aplikacije za mobilno bankarstvo i društvene mreže za stampedo na SVB. Ako su takve panike sada verovatnije, onda će takvi biti i hitni zajmovi centralnih banaka, što mehanizam kolaterala čini još važnijim.
Druga nagoveštena promena je izdavanje digitalne valute centralne banke, čime bi građani dobili još jednu alternativu klasičnim depozitima. Poslednjih godina ekonomisti su zabrinuti zbog rizika da takve valute postanu de fakto namenske banke koje će iscediti zastareli ali još uvek pouzdani sistem. Ali neki tvrde da bi privatne banke dobro funkcionisale i kada bi građani prebacili svoje depozite na digitalne valute centralne banke, sve dok bi centralna banka mogla da uskoči i nadoknadi izgubljene finansije. „Izdavanje takvih valuta prosto bi ogolilo ulogu centralne banke kao krajnjeg zajmodavca,“ pisali su Markus Brunermajer i Dirk Nipelt 2019. Izgleda da se ovaj scenario delimično ostvario nakon propasti SVB-a, jer su depoziti pobegli iz malih banaka ka fondovima koji mogu da parkiraju gotovinu kod Feda, dok Fed daje kredite bankama.
Mogućnost da banke de fakto postanu državno finansirane trebalo bi da alarmira svakoga ko ceni ulogu privatnog sektora u proceni rizika. Ipak, sve je teže napraviti razliku između finansiranja depozita koje garantuju složeni mehanizmi države i finansiranja koje direktno obezbeđuje sama država. Otvorenija uloga vlade u bankarskom sistemu verovatno je logična završnica puta kojim regulatori idu već neko vreme.
(TheEconomist-ZTP, foto: Marc Dorsett)
