Tokom protekle dve nedelje, predsednik Komunističke partije Kine Si Đinping ugostio je nekoliko evropskih uglednika. Krajem marta, španski premijer Pedro Sančez bio je prvi evropski državnik koji se sastao sa kineskim liderom nakon njegovog samita sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom u Moskvi. Francuski predsednik Emanuel Makron je stigao prošle nedelje, zajedno sa predsednicom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen. Jedini dobitnik iz ovih poseta je Si. Ne samo da nije napravio ustupak ni po jednom pitanju od vitalnog značaja za evropske interese, od ukrajinskog rata do ekonomskih odnosa, nego su ga njegovi evropski posetioci počastili i dokazom evropskog i transatlantskog nejedinstva, posluživši mu glavni strateški cilj na tanjiru, te ostavivši evropsku politiku prema Kini u haosu.
Nije trebalo da bude ovako. Plan evropskih lidera je u teoriji bio dobar. Želeli su da iskoriste prednosti ponovnog otvaranja Kine nakon obustave režima „nultog kovida“ i Siju lično iznesu važna pitanja, posebno oko rata u Ukrajini. Makron je pozvao fon der Lajen da mu se pridruži radi demonstracije evropskog jedinstva i sastao se sa njom uoči putovanja na pripremnom ručku u Parizu. Čini se da je francuski predsednik želeo da signalizira da je posvećeniji Evropljanin od nemačkog kancelara Olafa Šolca, koji je samostalno otputovao u Peking u novembru 2022, nakon što je odbio Makronovu ponudu da idu zajedno. Fon der Lajen je pak pristala da odigra svoju ulogu u prikazivanju evropske odlučnosti.
Ona je 30. marta u Briselu održala hrabriji govor od bilo kog visokog evropskog lidera o tome kako se nositi sa Sijevom Kinom. Sama činjenica da je predsednica Evropske komisije odlučila da pozove Merics, vodeći berlinski trust mozgova, kojeg je kineska država stavila pod sankcije 2021, bila je jasna poruka Pekingu. Sam govor je bio još jasniji. Fon der Lajen je opisala Kinu kao „sve represivniju kod kuće i agresivniju u inostranstvu“, gde koristi političku i ekonomsku prinudu kako bi eksploatisala zavisnost drugih zemalja. Ona je opisala zemlju koju Si priprema za dugoročnu nasilnu „borbu“ sa Sjedinjenim Državama i koja ima „jasan cilj sistemske promene međunarodnog poretka sa Kinom u centru“.
Da bi dokazala svoju tezu, fon der Lajen je dodala da nedavna „predstava prijateljstva u Moskvi“ govori „hiljadu reči o ovoj novoj viziji međunarodnog poretka“. Nijedan drugi evropski lider nikada nije izložio tako tačnu analizu Sijeve agende. Kao evropski odgovor, fon der Lajen je iznela ambicioznu strategiju „odbacivanja rizika“ i stavljanja ekonomske bezbednosti u centar odnosa sa Pekingom, što uključuje instrumente za proveru investiranja u tehnološki osetljivim oblastima. Kao i 2019, kada je uvela pojam Kine kao „sistemskog rivala“, Evropska komisija je ponovo pomerila granice politike prema Kini. Ali odmah je kineski ambasador u EU Fu Cong izrazio sumnju da je većina država članica spremna za agendu fon der Lajenove. Njemu je to zvučalo kao da se „dvoje ljudi svađaju“, rekao je Njujork Tajmsu, što znači da „Evropa nije formulisala koherentnu politiku prema Kini“. I Sančez i Makron su tokom svojih putovanja u Kinu dokazali da je Fu u pravu. U govoru na Boao Forumu, kineskoj verziji Davosa, španski premijer je pohvalio Kinu zbog njenog verovanja u „snažan, transparentan i multilateralni sistem zasnovan na pravilima“, demantujući time ono što je fon der Lajen rekla o kineskoj viziji međunarodnog poretka.
S obzirom na status Francuske kao stalne članice UN-a i druge ekonomske sile Evrope, Makron je mogao da kompenzuje ove primedbe jasnom podrškom agendi fon der Lajenove. Umesto toga, francuski predsednik je odlučio da joj izvuče tepih ispod nogu tokom njihove zajedničke posete Pekingu. Makron se čvrsto držao iluzije reciprociteta u ekonomskim odnosima sa Kinom, kao da ništa nije naučio iz prethodnih slučajeva kada se Peking oglušio o ovakav pristup. Na temu Rusije, Makron nije uspeo da izvuče garancije koje suštinski prevazilaze izjave o uzdržavanju od upotrebe nuklearnog oružja koje je Šolc već dobio od Sija u novembru. To nije iznenađujuće s obzirom na Sijevu odluku da stane na Putinovu stranu i zadrži Rusiju kao saveznika u borbi protiv Sjedinjenih Država. Ali nije da se Makron naročito trudio da prikaže podršku Pekinga ruskoj invaziji kao kršenje „ključnih interesa“ Evrope. Makron je doveo 50-članu poslovnu delegaciju, četiri puta veću od Šolcove, zbog čega je bio izložen kritikama. Makronova delegacija je uključivala člana upravnog odbora kompanije Huawei u Francuskoj i bivšeg premijera Žan-Pjera Rafarena, francusku verziju Gerharda Šredera koji se prodaje i ruskim i kineskim interesima. To je sve samo ne signal da su zbog podrške ruskoj ratnoj avanturi odnosi EU i Kine poremećeni.
Ipak je tajvanska politika bila tačka na kojoj je Makron odlučio da napravi najveću štetu. Kada je u Pekingu upitan o sastanku tajvanskog predsednika Caj Ing-vena i lidera poslaničke većine američkog Kongresa Kevina Mekartija, Makron je ovako odgovorio: „Ja nisam ni Tajvan ni SAD. Kao dobar stoik, mogu da se bavim samo onim što zavisi od mene. Ne mora čovek u sve da se meša.” To je bila njegova jedina konkretnija izjava o stabilnosti u Tajvanskom moreuzu, što je u suprotnosti sa izjavom fon der Lajen u Pekingu da je „stabilnost u Tajvanskom moreuzu od najveće važnosti“ i da je „pretnja upotrebom sile neprihvatljiva“. Ali Makron se tu nije zaustavio. Odmah nakon oproštajnog vatrometa kojim je ispraćen na avion, kineska armija je započela seriju agresivnih manevara oko Tajvana reagujući na susret Ing-ven i Mekartija. Na povratnom letu, Makron je u intervjuu za Politico Europe i Les Echos praktično dao odrešene ruke Siju oko Tajvana. Makron je Tajvan opisao kao „krizu koja nije naša”, od koje Evropljani treba da se drže podalje i ne budu „američki sledbenici”.
Volja većine tajvanskog naroda, izražena na demokratskim izborima, da ne budu pod vlašću Pekinga, nije mu bila na umu. Uprkos Sijevoj nameri da kontroliše Tajvan sve agresivnijim aktima, činilo se da Makron prebacuje odgovornost na Sjedinjene Države kao isključivo odgovorne za dizanje tenzija u Tajvanskom moreuzu. Izgleda da Makron pretpostavlja da Evropa može da se izoluje od rata između Kine, Tajvana i SAD-a, te stoga ne mora ni da pokušava da odvrati Peking od upotrebe sile. Ali Evropa koja ne može da hendluje ni ukrajinski rat bez pomoći SAD-a, nema načina da izbegne daleko veće posledice američko-kineskog rata. Makron podriva francuski kredibilitet tako što se protivi ključnim izjavama G7 o Tajvanu (avgust 2022.) koje je Francuska potpisala.
Možda najviše zabrinjava to što Makron nema pozitivnu definiciju francuskog nacionalnog interesa i strateških ciljeva u pogledu stabilnosti u Tajvanskom moreuzu, osim da jednostavno sledi SAD. Njegova vizija Francuske kao „puissance d’equilibres“, ili „balansirajuće sile“, izgleda da balansira isključivo protiv Sjedinjenih Država. Ironija je u tome što je Makron u pravu da Evropa treba da zacrta sopstveni kurs prema Kini i da investira u vlastite kapacitete kako bi postigla ono što on naziva „evropski suverenitet“. Ali predstavljajući svoj pristup kao čisto antiamerički, on je diskreditovao „evropski suverenitet“ u očima mnogih, naročito u Centralnoj i Istočnoj Evropi gde su ljudi već bili skeptični. Podeljena Evropa koristi samo evropskim neprijateljima.
(ForeignPolicy-ZTP, foto: AFP)
