Skeniranje mozga potvrdilo: Jezgro vašeg identiteta ostaje isto ceo život

U srži našeg identiteta je jezgro samosvesti koje se sastoji od sećanja na prošlost, prolaznih senzacija sadašnjosti i nagoveštaja budućnosti. Pitanje da li je ovaj stalni osećaj „sopstva“ toliko snažan koliko nam se čini, vekovima je intrigirao filozofe i psihologe. Nova psihobiološka studija je na osnovu skenova mozga utvrdila da jedan deo nas zaista ostaje isti dok rastemo i starimo.

„Pokušali smo da ustanovimo da li ostajemo iste osobe tokom celog svog života,“ kaže Miguel Rubianes, neurolog sa Univerziteta Komplutense u Madridu. „Oslanjajući se na postojeću literaturu, naši rezultati potvrđuju da postoji deo identiteta koji ostaje stabilan dok je drugi deo podložniji promenama.“

Kontinuitet čini osnovu identiteta. Svaki put kada upotrebimo reč „ja“, mi mislimo na nit koja spaja mnoštvo iskustava u tapiseriju našeg života; ona predstavlja odnos između sopstva naše mladosti i onoga koje tek treba da nastane. Ipak, identitet je više od zbira svojih delova. Uzmimo na primer paradoks „dedine sekire”, alata kojem je zamenjena drška i glava, ali je i dalje nekako ista sekira koja je pripadala dedi.

Ako naša iskustva menjaju delove našeg identiteta sa svakim raskidom, promocijom, bolešću i drugim neprilikama, možemo li tvrditi da smo ista osoba kakva smo bili kao dete ili tinejdžer? Možda ovo više zvuči kao filozofsko naklapanje nego naučno istraživanje, ali postoje aspekti koje psihologija i naše neurološko programiranje mogu da razjasne.

Rubianes i njegov tim pratili su vezu neurologije i vizuelnog prepoznavanja vlastitog lica kao presudnog za doživljaj sopstva. Ovaj fenomen, poznat kao autoreferenca, znači da se bolje sećamo ili prepoznajemo informacije koje su lično povezane sa nama, recimo kada vidimo svoje lice na fotografiji.

Praćenje neuroloških aktivnosti može nam otkriti da li je prepoznavanje sopstvenog lica trenutni okidač, poput susreta sa starim prijateljem, ili postoji dublja veza sa prošlim i budućim prikazom sebe. Da bi ovo razrešio, istraživački tim je sa grupom od 20 studenata sproveo test prepoznavanja. Svakom ispitaniku je prikazano 27 fotografija, uključujući slike vlastitog lica, lica bliskog prijatelja i nepoznatog lica, svako u različitim životnim fazama.

Svaka slika bi se zadržala na ekranu na sekundu, a učesnik je morao da pritisne taster kako bi identifikovao koga vidi: sebe, prijatelja ili stranca. Drugo ispitivanje je zahtevalo da ispitanici odrede životni fazu osobe: detinjstvo, adolescencija ili zrelost. Za to vreme, desetine elektroda bile su prikačene na njihove glave, ocrtavajući mapu aktivnosti moždanih talasa.

Ta mapa i vreme reakcija učesnika pokazuju da se naš utisak o sebi, onaj „ja“ osećaj, ažurira tokom našeg života, dajući mu stabilnost. Svoju fotografiju iz četvrtog razreda mi zaista osećamo kao sebe, a ne samo kao poznatu sliku deteta koje slučajno deli naša sećanja. Važno je napomenuti da je ovo istraživanje sprovedeno na malom uzorku i da je daleko od finalnog zaključka.

Takođe, neurološki opisi određenih delova mozga, odgovornih za odvajanje sebe od neznanaca, mogu nam pomoći da bolje razumemo zašto neki ljudi nemaju ovaj osećaj. Poremećaji u osećanju i prepoznavanju sebe obično ukazuju na mentalna stanja poput šizofrenije, kao i na povećani rizik od samopovređivanja kod takvih osoba.

„Ovo ukazuje na značaj kliničkih istraživanja ličnog identiteta, i potvrđuje da se radi o mnogo važnijem konceptu nego što se ranije mislilo. Istraživanje može imati fundamentalnu ulogu u psihološkoj proceni i kliničkim intervencijama,“ kaže Rubianes.

Istina je da se svi ponekad osećamo kao da nismo sasvim svoji. Nakon ovih otkrića, budite sigurni da ćete duboko u svom mozgu uvek biti prisutni.

(ScienceAlert-ZTP)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.