Gotovo 120 godina nakon smrti, Sesil Rouds je i dalje aktuelan, a kampanja #RhodesMustFall proširila se od Kejptauna do Oksforda i natrag.
Nekada slavljen kao kolonijalista, Rouds se danas smatra glavnim negativcem u istoriji južne Afrike. Roudsov život je bio predmet više od 30 biografija, pa se možemo zapitati postoji li nešto novo što bi se moglo reći o njemu. Jedan od skorašnjih pokušaja je knjiga Robina Brauna, Tajno društvo: Plan Sesila Roudsa za novi svetski poredak – pokušaj koji nije sasvim uspeo.
Glavna tvrdnja knjige je da je Rouds osnovao „tajno društvo“ čiji je zadatak bio širenje britanske vladavine širom sveta. Ovo društvo je nastavilo da postoji u različitim oblicima dugo nakon Roudsove smrti 1902. godine. Društvo je delovalo unutar ili pod krinkom drugih tela, dok je Rouds Fondacija ostala „gornji sloj strukture moći“; 1909. godine društvo je preimenovano u Okrugli sto, a od 1920. godine poznato je kao Institut za međunarodne poslove.
Knjiga dodaje još jednu dimenziju centralnoj tezi, iznoseći prilično čudnu tvrdnju o dominaciji homoseksualaca u tajnom društvu (str. 144), i njihovom uticaju na britansku politiku početkom 20. veka.
Kako se u knjizi sugeriše, Rouds je i sam bio gej, i budući da je homoseksualnost u tadašnjoj Britaniji bila krivični prekršaj, on je shvatio da su gejevi mogli opstati samo ako su delovali unutar “društva koje je radilo u tajnosti, ograđeno bogatstvom i političkim uticajem”. Prema tome, tajnost društva je odgovarala i imperijalnim težnjama i seksualnim sklonostima.
Knjiga sadrži brojne propuste, a svakako najveći je nedostatak čvrstih, podupirućih dokaza. Braun tvrdi da je „Rouds zapisivao sve“, što zapravo nije bio slučaj. Praktično jedini dokumentovani dokaz o postojanju tajnog društva jeste dodatak prvom Roudsovom testamentu, u kojem je on zaista izrazio nameru da formira takvo društvo.
Problem je u tome što je taj testament sastavljen 1877. godine, kada Rouds još nije bio stvorio svoje ogromno bogatstvo. Prema prvoj verziji dokumenta, on je svu svoju imovinu zaveštao u cilju formiranja tajnog društva, ali njegovo tada ograničeno bogatstvo teško da je to moglo omogućiti.
Plan o formiranju takvog društva nije zabeležen u konačnoj verziji testamenta. Prema mišljenu Roberta L. Rotberga, čija se biografija Roudsa smatra najtemeljnijom, kada se danas čitaju Roudsovi planovi, oni deluju kao “promišljanja i fantazije sumanutog brbljivca”.
Svako poglavlje Braunove knjige sadrži svega nekoliko fusnota i jedva da se pominju izvorni materijali koji bi mogli da potkrepe iznete tvrdnje. Naročito su sporni pasusi na stranicama 237-38. Prvo se navodi da postoje „jasni dokazi“ da je lord Alfred Milner preuzeo i transformisao tajno društvo nakon Roudsove smrti. Ali već na sledećoj stranici Braun piše da je Milner „sve radio u tajnosti“, tako da ima malo čvrstih dokaza o postojanju društva u to vreme.
Ovo je problematično kroz celu knjigu, jer društvo koje je bilo toliko tajno verovatno nije čuvalo zapise o svojim aktivnostima, što znači da nema dokaza o njegovom postojanju. Knjiga se stoga uveliko zasniva na pretpostavkama i uverenjima. Iako je nemoguće dokazati da je društvo uopšte postojalo, Braun uzvraća logičkom tvrdnjom da je nemoguće dokazati da nije postojalo. Kako bilo, nesporno je da u knjizi nema pozivanja na izvorni materijal koji bi potkrepio njene osnovne teze.
Pretpostavka da je Rouds Fondacija bila usko povezan sa tajnim društvom nije verodostojna. U opširnoj knjizi o istoriji Fondacije, autora Entonija Kenija, postoje samo tri kratka osvrta na ideju tajnog društva, a jedan od njih je i pismo Lea Ejmerija u kojem stoji da takvog društva nema.
Knjiga sadrži neke činjenične greške koje podrivaju poverenje u kompletan sadržaj i analizu. Farma pamuka gde se Rouds pridružio bratu po dolasku u Natal 1870. godine, nije bila severoistočno od Durbana, već zapadno (str. 6). Rouds nije pripadao „epohi britanskih reformista koji su zagovarali zabranu ropstva“, niti je zastupao „liberalne stavove prema crncima“ (str. 19).
Dalje, Džordž V nije prethodio Viktoriji (str.154). Klintonov predizobrni govor je bio 1991., a ne 1981. (str.168). Čemberlen je bio kolonijalni sekretar, a ne inostrani sekretar (str. 222 i drugde).
Knjiga bi bolje funkcionisala da je predstavljena kao istraživanje mreže poslovnih i ličnih veza. Nema sumnje da je Rouds uspeo da podigne uticajne ličnosti u svetu britanske politike, biznisa i finansija, ali Braunov pokušaj da iz ovih mreža istrese tajno društvo je pristrasan i neutemeljen.
(theconversation-ZTP, foto: The Times)
