Više od 50 godina, naročito od iranske revolucije 1979, američka politika i inicijative na Bliskom istoku počivale su na složenoj mreži odnosa sa četiri regionalna stuba: Saudijskom Arabijom, Izraelom, Turskom i Egiptom. U različitim periodima, Sjedinjene Države su sarađivale sa jednom ili više ovih država na obuzdavanju višegodišnjih političkih požara koji su pustošili region (čak i kada su te iste države palile požare, bilo Saudijska Arabija u Jemenu, Izrael u Libanu i okupiranim palestinskim teritorijama, ili Turska u Iraku i Siriji).
Tokom godina, SAD su ostvarile neke zapažene uspehe u regionu, samostalno ili zajedno sa nekadašnjim saveznicima. Ali svet koji je uspostavio ovakve odnose prolazi kroz promene koje zahtevaju ozbiljnu, čak i radikalnu reviziju. Više ne postoji sovjetska pretnja regionu Zaliva, a SAD su postale najveći proizvođač nafte na svetu. U međuvremenu, poslednji mirovni pregovori Palestinaca i Izraelaca koje je Amerika sponzorisala propali su pre skoro deceniju, dvodržavno rešenje je odavno mrtvo slovo na papiru, a ekstremisti koji danas upravljaju Izraelom imaju mesijansku misiju da formalno anektiraju sve palestinske teritorije. Lideri S. Arabije, Izraela, Turske i Egipta utabali su vlastite puteve, flagrantno zanemarujući ključne interese Vašingtona. Oni veruju da će im bliži politički, ekonomski i vojni odnosi sa Rusijom, Kinom, Indijom ili međusobno, otvoreno ili tajno, pružiti odgovarajuću alternativu SAD-u. Iskreno rečeno, četiri američka tradicionalna stuba na Bliskom istoku sada su previše krhka da bi se na njih moglo osloniti.
U poslednje vreme je mnogo pisano o tome kako su Turci, Izraelci i Arapi u međusobnom dijalogu, istražujući načine za oživljavanje regionalne diplomatije, saradnje i investicija. Neki analitičari su otišli toliko daleko da su proglasili novu eru na Bliskom istoku. Ali ove deeskalacije treba posmatrati sa velikim oprezom. Ljudi koji danas govore o pomirenju su isti oni koji su opustošili Jemen, opsedali Katar, divljali u Siriji i Libiji, i prokazivali sirijskog lidera Bašara el Asada. U realnosti, Saudijska Arabija, Izrael, Turska i Egipat su težili raznim oblicima agresivnog nacionalizma. Izrael je već ozakonio verski šovinizam i ekskluzivizam, a neki od njegovih lidera redovno podstiču terorizam i pozivaju na etničko čišćenje Palestinaca sa Zapadne obale. U Saudijskoj Arabiji, princ Mohamed bin Salman je podstakao novu kulturu hipernacionalizma u pokušaju da umanji uticaj verskog establišmenta i izgradi saudijski nacionalni identitet koji se okreće oko njegove autoritarne ličnosti.
U Turskoj, predsednik Erdogan je lansirao verziju agresivnog turskog nacionalizma, prošaranu verskim i otomanskim elementima u svojim čestim kampanjama optuživanja i zastrašivanja Zapada. Erdogan sebe predstavlja kao oličenje ovih korozivnih vrednosti. A u Egiptu, decenijska vladavina predsednika Sisija bila je najautoritarnija i najpogubnija u modernoj egipatskoj istoriji. Štaviše, ove zemlje su uglavnom prestale da sarađuju sa Amerikom oko njenih regionalnih prioriteta. Sisi je planirao da Rusiji obezbedi rakete i artiljerijsku municiju za rat protiv Ukrajine pre nego što su ga američke obaveštajne agencije uhvatile ranije ove godine. Erdogan je jedva uspeo da izbegne veliki skandal sa američkim predsednikom Bajdenom i drugim silama NATO-a na nedavnom samitu u Viljnusu, kada se činilo da je odustao od svog protivljenja ulasku Švedske u NATO nakon godinu dana opstrukcije. Ali njegove pretnje Evropi da će pustiti talase sirijskih izbeglica se nastavljaju. Takođe, Erdoganova kupovina ruskog raketnog sistema S-400 trebalo je da izazove oštrije sankcije.
Istorijski faktori koji su nekada učvršćivali veze sa Amerikom takođe su se raspršili. Sovjetskog Saveza, koji je predstavljao pretnju zemljama regiona, više nema. (Ironično, Netanjahu, Salman i Erdogan danas imaju srdačnije odnose sa ruskim predsednikom Putinom nego sa Džoom Bajdenom.) Zaliv se više ne suočava sa spoljnim pretnjama. Uloga naftne trgovine se takođe dramatično promenila. Nafta je gurala odnose Amerike sa S. Arabijom još od Drugog svetskog rata, pri čemu su SAD i njeni saveznici u Evropi i Aziji počeli da se oslanjaju na saudijsku i zalivsku naftu i gas u zamenu za garancije američke vojske da će ove transakcije biti sigurne. Ali Amerika više nije jedina spoljna sila sa ekonomskim udelom u regionu Zaliva. Azijske sile poput Kine, Indije i drugih uspostavile su ili obnovile složene ekonomske i trgovinske odnose sa Zalivom. I sasvim je prirodno da veća ekonomska aktivnost Azije ide uz veći politički i vojni uticaj.
I, zaista, ovo označava povratak dublje istorije u region. Mnogo pre sticanja velikih prihoda od nafte, lučki gradovi u Zalivu ličili su na lučke gradove Indijskog okeana. U privredama ovih malih naseobina dominirale su arapske, persijske, afričke, beludžijske, indijske i druge trgovačke porodice, a suniti i šiiti živeli sa obe strane zaliva. Tokom vekova, ove porodice su razvile bogatu pomorsku kulturu i uspostavile razmenu ljudi i dobara širom zalivskih gradova, istočne Afrike i lučkih gradova indijskog potkontinenta. Ovi renomirani trgovci sa svojim sveprisutnim brodovima su špartali regionom mnogo pre nego što su ga preuzele zapadne sile. Za nove zalivske države, pogled na Istok nije ništa drugo do obnavljanje starih pomorskih puteva. U ovom kontekstu, panika u nekim vašingtonskim krugovima i među analitičarima zbog delimične uloge Kine u obnavljanju diplomatskih odnosa S. Arabije i Irana je i neopravdana i preuveličana. Napredak je uglavnom bio postignut ranije u diskretnim razgovorima u Bagdadu i Omanu, sve dok saudijsko rukovodstvo, sa namerom da privuče pažnju Vašingtona, nije dovelo Kinu da producira i režira poslednju scenu, dajući Pekingu zasluge za čitavu produkciju. Bajdenova administracija je odgovorila na očekivan način, što barem delimično objašnjava njenu aktuelnu grozničavu inicijativu za postizanje mira između S. Arabije i Izraela.
Rijad nije na pragu odustajanja od svoje dugogodišnje zapadne orijentacije. Američka tehnologija i znanje će i dalje biti od suštinskog značaja za saudijski energetski sektor, koji ostaje glavni izvor prihoda za kraljevstvo; niti ćemo gledati hiljade mladih saudijskih studenata kako hrle u Peking i Šangaj da uče mandarinski. Opsesija Bajdenove administracije posredovanjem između S. Arabije i Izraela oko formalizovanja njihove de fakto normalizacije je sizifov posao; čak i ako bude delimično uspešan, neće doneti političku ili stratešku korist SAD-u na duži rok. Njegov primarni politički rezultat biće jačanje autoritarne vladavine Mohameda bin Salmana i ohrabrivanje Netanjahua u njegovom uspostavljanju fundamentalističkog Izraela. I takav dogovor, bez obzira na uveravanja data Palestincima, teško da će promeniti njihovu bazičnu realnost – okupaciju i uskraćivanje osnovnih prava.
Korist koju S. Arabija pokušava da izvuče od Bajdenove administracije, uključujući opsežnije bezbednosne garancije koje bi podigle kraljevstvo u status drugih zvaničnih saveznika SAD-a, zatim nuklearnu tehnologiju za civilni energetski program i slobodniji pristup američkom oružju, predstavlja prevelik teret. Saudijci, s obzirom na karakter i agresivni istorijat Mohameda bin Salmana, nisu dostojan partner. Princ iskorišćava preterane strahove Vašingtona od kineske nametljivosti u regionu Zaliva kako bi dobio ustupke zbog kojih će SAD zažaliti. Saudijsko-izraelski mirovni sporazum, ako se realizuje, u najboljem slučaju će biti dogovor između postojećih elita obe zemlje i pojačaće regionalne tendencije ka autokratiji i autoritarnosti. Takav dogovor uopšte neće garantovati da Salman ili Netanjahu neće nastaviti da sprovode politiku, poput de fakto podrške Rusiji protiv Ukrajine, koja ili gazi interese Amerike ili negira njene vrednosti. Preispitivanje odnosa Amerike sa S. Arabijom, Izraelom, Turskom i Egiptom trebalo bi da se odvija u kontekstu smanjenja njenog vojnog prisustva u regionu. Američke trupe su raspoređene širom regiona, od Turske i Sirije, do Jordana, Iraka, Kuvajta, S. Arabije, Bahreina, Katara, UA Emirata i Omana, uz periodične letove američkih strateških bombardera u Persijskom zalivu i često raspoređivanje nosača aviona u Arabijskom moru.
Nekada davno, na Bliskom istoku je postojao veliki rezervoar dobre volje prema Sjedinjenim Državama. Ameriku su ljudi doživljavali kao prosvetitelja koji je izgradio Američki univerzitet u Bejrutu (1866) i Američki univerzitet u Kairu (1919), između ostalih obrazovnih institucija od Turske do Zaliva. Amerika je hvaljena kao promoter pokreta samoopredeljenja nakon Prvog svetskog rata. Takođe je bila utočište za prvi talas imigranata 1880-ih, kada su mnogi bežali od surovog života u Otomanskoj Siriji (današnja Sirija, Liban i Palestina), žudeći za građanskim slobodama. Što je najvažnije, Amerika je bila velika zapadna sila bez kolonijalnog nasleđa na Bliskom istoku – nije vladala nad Arapima i muslimanima, za razliku od evropskih sila. Taj rezervoar je počeao da se prazni sa sve većom američkom podrškom autokratskim režimima u nastojanju da se potisnu lokalni komunisti i Sovjetski Savez. Američki zagrljaj sa Izraelom nakon osvajanja arapskih zemalja tokom Šestodnevnog rata 1967. produbio je i proširio otuđenje mnogih Arapa od SAD-a.
Istraživanja javnog mnjenja širom regiona potvrđuju negativne stavove o američkoj politici na Bliskom istoku i o samoj Americi. U vreme kada se američki demokratski sistem upravljanja, liberalno otvoreno društvo i koncepti inkluzivnog patriotizma i političkog pluralizma erodiraju i dovode u pitanje, budalasto je dalje potkopavati te vrednosti i institucije gradeći bliže veze sa represivnim režimima na Bliskom istoku. Saudijska Arabija, Izrael, Turska i Egipat možda jesu tradicionalni saveznici Vašingtona u regionu, ali danas taj status ne zaslužuju.
(ForeignPolicy-ZTP, foto: Burhan Ozbilici/AP)
