„Bez ljudi ništa nije moguće. Ništa ne traje bez institucija,“ primetio je Žan Mone, jedan od osnivača Evropske unije. Uspon Evropske centralne banke (ECB) od skromnih početaka, kao čuvara valute u nastajanju, do jedne od velesila u evropskoj politici mogao je iznenaditi čak i samog Monea. Nakon što je nedavno napunila 25 godina, institucija je toliko moćna da se sada suočava sa teškim pitanjem: zna li kada je dosta? ECB je jedinstvena po tome što nema političkog gospodara ili fiskalnog pandana. Njena nezavisnost je utvrđena poveljom, što je na nivou ustava EU. Prvi prioritet njenog mandata je stabilnost cena. U drugom delu, kreatori politike su instruisani „da podupru opštu ekonomsku politiku EU“, koja uključuje rast i zapošljavanje, na način sličan dvostrukom mandatu američkih Federalnih rezervi, ali se takođe može proširiti na klimatske politike i „de-rizikovanje” odnosa sa Kinom.
Tokom istorije ECB-a, njeni zvaničnici su preuzimali dodatne odgovornosti. U mnogim slučajevima bili su prinuđeni na to. Usred tržišnih previranja tokom krize suverenog duga ranih 2010-ih, Mario Dragi, tadašnji direktor banke, smirivao je investitore obećavajući da će učiniti „šta god je potrebno“ da zaštiti evro. Tokom pandemije kovida-19 i mandata Kristin Lagard, aktuelne direktorke, ECB je kupila 1,7 biliona evra javnog duga kako bi otklonila sumnje u likvidnost evrozone. Prošle godine je najavljen još jedan program kupovine obveznica, kada je inflacija zapretila dizanjem kamatnih stopa na italijanske obveznice. Dakle, po svemu osim po imenu, ECB je postala kreditor vlada evrozone u slučaju nužde. Banka se trudi da objasni da njeni programi kupovine obveznica idu uz određene obaveze. I zaista, da bi zaobišli ‘ustavnu’ zabranu finansiranja vlada, zvaničnici moraju da kombinuju opravdavanje monetarne politike sa poštovanjem fiskalnih pravila EU i potrebom za održivim dugom. Kao takvi, „advokati ECB-a moraju biti među najinovativnijima na svetu,“ kaže Sander Tordoir iz Centra za evropske reforme. Umesto da se vlade oslanjaju na centralnu banku za pomoć, kao što se dešava drugde u kriznim trenucima, ECB sprovodi „makroekonomsku razumnost“, kako to kaže Frančesko Papadija, bivši zvaničnik ECB-a.
Geopolitika sada gura ECB u još osetljiviju ulogu. Uzmimo devizno tržište. Ako evropskim bankama hitno zatrebaju dolari, na primer, ECB može da razmeni evre za američku valutu sa Fed-om. Od dve velike članice EU koje nisu u evrozoni, Poljska ima koristi od ograničene devizne razmene sa ECB-om; Mađarska pak nema. „Da li će Ukrajina, na primer, dobiti takav aranžman, trebalo bi da bude zajednička odluka sa ministrima finansija, a ne samo ECB-a,“ tvrdi analitičar Šahin Vale iz Nemačkog saveta za spoljne odnose. Slično tome, ECB ima ključnu ulogu u hendlovanju zamrznutih sredstava centralne banke Rusije, preferirajući da ih ostavi netaknute. Takođe se, na zakonskim osnovama, protivi pokušajima da se specijalna prava MMF-a, koja se mogu koristiti kao devizne rezerve, preusmeravaju razvojnim bankama. Ipak, ECB nema samo reaktivnu ulogu. To se može videti po njenoj promociji evra, što njen mandat eksplicitno ne zahteva. Kao što je Lagard nedavno rekla za The Economist: „Ako ima više trgovine u evrima, moramo obezbediti likvidnost koja podržava tu trgovinu. Međunarodni evro je faktor stabilnosti.” Jedan od načina na koji banka planira da podupre evro je putem digitalne valute, koja bi mogla da olakša međunarodne transakcije. U tome je otišla dalje od Feda, koji nije ni blizu da učini slično i koji više zavisi od političke volje.
Klimatske promene su još jedna oblast u kojoj ECB ima važnu ulogu. Kao glavni bankarski supervizor EU, ona mora da procenjuje sve nove rizike. „Više nije kontroverzna teza da se klimatska kriza pretvara u finansijski rizik i da je stoga potpuno u okviru našeg mandata,“ kaže Frenk Elderson iz izvršnog odbora ECB-a. Rezultati ECB-ovog klimatskog stres testa, objavljeni 6. septembra, pokazuju da će brža energetska tranzicija smanjiti kreditne rizike banaka na srednji rok. Stoga će ekološki argumenti sve više uticati na ECB-ovo upravljanje rizicima, kupovinu obveznica i politiku kolaterala. Lagard tvrdi da bi banka mogla da učini i više: „Sva evropska tela, od Evropskog parlamenta do država članica, posvećena su klimatskim ciljevima Pariskog sporazuma.” Jedna od politika o kojoj se raspravlja je ekološka verzija ECB-ovog ciljanog kreditiranja. Ovaj model je do sada korišćen kao instrument monetarne politike, ohrabrujući finansijske institucije da kreditiraju preduzeća i domaćinstva. Uzimanje ekologije u obzir prilikom davanja gotovine značilo bi da banka sprovodi direktnu klimatsku politiku, što prevazilazi modele koje bi Fed bio spreman da primeni.
Opasnost je pak u tome što ECB radi prekomerno. Ne postoji namera među nacionalnim vladama da se banka drži na distanci. Zaista, ona ima načine da postigne stvari koje političari ne mogu, iz straha od reakcije javnosti. Verovatno svesne njene rastuće moći, zemlje nominuju bivše političare u upravni savet ECB-a. Sama predsednica banke je ranije bila ministar finansija Francuske, a potpredsednik banke Luis de Guindos na istoj funkciji u Španiji. Ipak, što se ECB više upušta u kontroverzne oblasti, to je veći rizik da će njen legitimitet biti narušen. Za sada su srećni i političari i centralni bankari. Hoće li građani u nekom trenutku početi da negoduju?
(TheEconomist-ZTP, foto: ECB)
