Dana 26. jula, general Abdurahman Čijani, komandant predsedničke garde Nigera, pokrenuo je „antirepublikanske demonstracije“ protiv demokratski izabranog predsednika Mohameda Bazuma. Nekoliko sati kasnije, potpukovnik vazduhoplovstva Amadu Abdraman, obznanio je Bazumovo smenjivanje na državnom televizijskom kanalu i proglasio formiranje vojne hunte Nacionalnog saveta za zaštitu domovine (CNSP). Dok je Bazum odbijao da podnese ostavku i branio svoj legitimitet na Tviteru, portparol CNSP-a potpukovnik Abdraman je 28. jula obznanio da je Čijani novi lider Nigera. Državni udar u Nigeru, prvi otkako je predsednik Mamadu Tandža svrgnut u februaru 2010, usledio je nakon sličnih događaja u Gvineji, Burkini Faso, Maliju i Čadu i potvrdio kolaps demokratije u regionu Sahela. Iako bi puč u Nigeru mogao da ima negativne posledice po bezbednost zapadne Afrike, međunarodne reakcije na Čijanijevo preuzimanje vlasti znatno su varirale.
Sjedinjene Države i Francuska osudile su puč i potvrdile Bazumov legitimitet, dok je Afrička unija postavila nigerskoj hunti 15-dnevni ultimatum da raspusti svoj režim. Ujedinjeni Arapski Emirati takođe su osudili puč, verovatno iz potrebe da odagnaju glasine o svojoj podršci Čijaniju. Druge regionalne sile na Bliskom istoku i severnoj Africi (MENA), poput Turske, Egipta i Saudijske Arabije, iznele su blaže izjave o „zabrinutosti“. Izjava Kine o puču imala je sličan neutralan ton i naglasila je bezbednost njenih državljana. Naizgled pozitivna reakcija Rusije na Čijanijev državni udar bila je upadljivi izuzetak. Iako je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov formalno podržao obnovu „ustavnog poretka“ u Nigeru, takođe je optužio američku vladu za dvostruke standarde zbog osude Čijanijevog puča i podrške „puču“ u Ukrajini februara 2014. kojim je svrgnut predsednik Viktor Janukovič. Uprkos nedavnom sukobu sa Kremljom, šef grupe Vagner Jevgenij Prigožin opisao je puč kao pobedu protiv zapadnog kolonijalizma i ponudio usluge svojih oficira nigerskoj vojsci.
Malo je verovatno da će nigerska hunta slediti tvrdokorni antizapadni kurs vojnih režima u Maliju i Burkini Faso. SAD i Francuska vide Niger kao svoje poslednje veliko uporište u Sahelu, a loši rezultati grupe Vagner u borbi protiv terorizma u Maliju mogli bi da odvrate Čijanija od prihvatanja Prigožinovih ponuda. Komercijalni interesi Kine i regionalnih sila iziskuju stabilnost u Nigeru i ne zavise od prirode režima u Nijameju. Politika pragmatičnih odnosa sa ključnim partnerima, koja odražava istorijsku povezanost Francuske sa pokojnim diktatorom Čada Idrisom Debijem, ili saradnju Vašingtona sa egipatskim predsednikom Abdelom Fatahom el-Sisijem, mogla bi da sačuva Čijanijev režim od međunarodne izolacije. Neposredno nakon Čijanijevog puča, izgledi za nastavak antiterorističke saradnje Zapada sa Nigerom deluju sumorno. Poput hunti u Maliju i Burkini Faso, CNSP je kao opravdanje za državni udar naveo „kontinuirano pogoršanje bezbednosne situacije“. Visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borelj najavio je „momentalni prekid budžetske podrške“ Nigeru i suspenziju „saradnje u oblasti bezbednosti“. Francuska je sledila odluku EU obustavivši razvojnu pomoć Nigeru. Time je ugrožena bezbednost 50-100 vojnika EU koji pružaju pomoć u razvoju infrastrukture Nigera.
Iako Francuska nije zapretila da će povući svojih 1.500 vojnika, uključujući snage koje su prethodno bile raspoređene u Maliju, evakuisala je neke građane EU iz Nigera. U želji da izrazi solidarnost sa legitimnim vlastima Nigera, američki državni sekretar Entoni Blinken razgovarao je sa Bazumom 30. jula. Blinken je potom upozorio da su „stotine miliona dolara“ američke bezbednosne i ekonomske pomoći Nigeru u opasnosti ako „demokratsko upravljanje“ ne bude obnovljeno. Američki kontingent od 1.000 vojnika u Nigeru sada je povučen u američku bazu u Agadezu. Uprkos ovim negativnim signalima, potpuni slom bezbednosne saradnje Nigera sa Zapadom nije neizbežan. Čijanijev državni udar je uglavnom motivisan ličnom ambicijom, a ne ideologijom, pa bi zagovaranje tvrdog antizapadnog stava moglo da stvori unutrašnje tenzije. Tokom prve dve godine Bazumovog predsedništva, Čijani je bio lojalni pristalica nigerske vlade. Čijani je osujetio pokušaj kapetana Sanija Guruze da svrgne Bazuma u martu 2021, a Bazum ga je kasnije odlikovao zbog „duha predanosti, samopožrtvovanja i lojalnosti“. Čijanijev puč je verovatno izazvan najavama o njegovoj smeni. Navodno se 62-godišnji general suočavao sa mogućim svrgnućem i nezadovoljstvom ostalih članova predsedničke garde Nigera.
Čijanijeva sporna reputacija ostaje veliki teret za njega kao de fakto lidera Nigera. Njegove bliske veze sa Bazumovim prethodnikom, Mahamadu Jusufom, koji mu je dao čin generala 2018, nastavlja da polarizuje javnost, a šuška se i o sukobima među samim pučistima. Budući da su Mali i Burkina Faso iskusili uzastopne državne udare, rizik od sukoba koji će izazvati drugi državni udar je veoma visok. Mogućnost intervencije Ekonomske zajednice zapadnoafričkih država (ECOWAS), koju je brigadni general Mohamed Tumba osudio kao „plan agresije“, visi u vazduhu. ECOWAS je 30. jula dao Čijaniju nedelju dana da preda vlast, uveo finansijske sankcije Nigeru i nije isključio „upotrebu sile“. Usled ovih rizika, Čijani bi mogao da se uzdrži od rizičnih poteza, kao što je proterivanje zapadnih snaga. Takođe ne treba precenjivati mogućnost da grupa Vagner zameni zapadne snage. Nakon što je Niger odobrio raspoređivanje stranih antiterorističkih snaga u aprilu 2022, antifrancuske organizacije poput Pokreta M62 počele su da organizuju proteste u Nijameju. Demonstracije iz septembra 2022, koje su okupile nekoliko stotina učesnika, pronele su slogane „Barkan napolje“, „Dole Francuska“ i „Živeo Putin i Rusija“. Ovi protesti su podstaknuti ruskim dezinformacijama, u kojima se tvrdilo da Francuska pljačka Nigerove rezerve uranijuma kako bi obezbedila sebi snabdevanje električnom energijom. Demonstranti su 30. jula marširali ulicama Nijameja i pokušali da upadnu u francusku ambasadu.
Uprkos iskazima podrške ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, Rusija je i dalje nepoznanica za zvaničnike Nigera. Osim labavog sporazuma o vojnoj saradnji iz avgusta 2017, koji uključuje odredbu o borbi protiv terorizma, Niger ima malo bezbednosnih veza sa Rusijom. Loši rezultati grupe Vagner u Maliju, uz kontinuirani porast civilnih žrtava, u suprotnosti su sa trendom smanjenja političkog nasilja u Nigeru tokom 2022. Iako je CNSP lažno tvrdio da se bezbednosna situacija Nigera pogoršava, ovi trendovi bi mogli da ubede Čijanija da sledi Ibrahima Traorea, vođu hunte u Burkini Faso, koji se udvara Rusiji kao strateškom partneru, ali ne prihvata grupu Vagner. Ako Čijani ne prihvati otvoreno antizapadnu agendu i saradnju sa grupom Vagner, Francuska, Sjedinjene Države i EU bi mogle da obnove bezbednosnu saradnju sa Nigerom. Za razliku od prethodnih kampanja u Maliju, francuske protivterorističke operacije u Nigeru oslanjaju se na lokalne komandante. Francuski kontingent obezbeđuje samo opremu, obuku i obaveštajnu podršku. Budući da je Francuska blisko sarađivala sa liderima Čijanijeve koalicije, njene protivterorističke operacije bi mogle da se nastave sa relativno malim prekidima.
SAD žele da u Nigeru zadrže svoje dve baze bespilotnih letelica, koje im omogućavaju da prikupljaju obaveštajne podatke širom Sahela i istočne Afrike, a njihova antiteroristička obuka i saradnja sa nigerskom vojskom obezbeđuju opstanak ovih objekata. EU takođe smatra da je nestabilnost u Nigeru štetna po njene interese, jer je zemlja bila ključno tranzitno čvorište za afričke migracije u Evropu. Reagujući na rastuće stope migracija, Niger je 2015. zabranio mnoge rute ka severu i sarađivao sa EU u borbi protiv trgovine ljudima. Pragmatični odnosi sa nigerskom huntom mogli bi se posmatrati kao manje zlo od novog naleta džihadizma ili talasa migranata. Nezavisno od toga kako Francuska i SAD odluče da pristupe nigerskoj hunti, druge spoljne sile će verovatno ostati u zemlji. Kina je drugi najveći investitor u nigersku privredu posle Francuske i nedavno je preduzela korake da proširi svoje prisustvo. Kineska državna naftna kompanija Sinopec nastoji da upotpuni dominaciju Kineske nacionalne naftne korporacije u naftnom sektoru Nigera. Tokom proteklog meseca, kineski poslovni lideri razgovarali su o razvoju naftovoda Benin-Niger dužine 1.930 kilometara i obnavljanju eksploatacije uranijuma nakon devetogodišnje pauze. Početne indicije pokazuju da Kina neće odustati od ovih projekata. Žang Jonpeng, stručnjak iz pekinškog analitičkog centra Taihe, tvrdi da je građanski rat u sudanskom stilu jedini scenario koji bi ubrzao odlazak Kine i da su kineske kompanije sposobne da prebrode sukob nižeg intenziteta.
Bliskoistočne regionalne sile verovatno će imitirati kineski pristup puču u Nigeru. Otkako je predsednik Redžep Tajip Erdogan posetio Nijamej u januaru 2013, Turska je produbila bezbednosnu saradnju sa Nigerom. U julu 2020, turski ministar spoljnih poslova Mevlut Čavušoglu potpisao je sporazum o vojnoj saradnji te poslao šest dronova tipa Bajraktar TB2 i školski avion Hurkus. Turska takođe planira da u Nigeru izgradi vazdušnu bazu za smeštaj svoje vojne opreme. Odnosi Nigera sa arapskim svetom verovatno će preživeti državni udar. Da bi se suprotstavio turskom uticaju u Sahelu, Egipat je obezbedio obuku i finansiranje nigerskoj vojsci. Egipat je 8. jula dostavio Nigeru „veliku pošiljku“ vojne opreme, uključujući oklopna izviđačka vozila BRMD-2 i haubice M-30. Bezbednosna saradnja sa Emiratima je redukovana nakon što je zemlja povukla podršku vođi Libijske nacionalne armije Kalifi Haftaru u susednoj Libiji 2021. Međutim, Niger se uklapa u njihovu strategiju ulaganja u Zapadnu Afriku vrednu 19 milijardi dolara, koja je predstavljena 2014. Ovu strategiju predvode dve građevinske kompanije sa sedištem u UAE, Trojan General Contracting i Essar Projects, koje planiraju izgradnju železnice, puteva, mostova, aerodroma i termoelektrana širom regiona.
Saudijska Arabija je takođe investirala u velike projekte, kao što su brana Kandadži i podizanje lokalnih osnovnih škola, sa ciljem da ograniči obim ekonomske saradnje Nigera sa rivalom Rijada, Iranom. Bivši iranski ministar spoljnih poslova Mohamed Džavad Zarif sastao se sa visokim zvaničnicima Nigera u oktobru 2017. i maju 2019. kako bi podstakao bilateralnu trgovinu. Od posete iranskog predsednika Mahmuda Ahmadinedžada Nijameju u aprilu 2013. i istovremene odluke Teherana da izgradi dva nova rudnika uranijuma, i dalje se spekuliše da Iran kupuje uranijum u Nigeru. Iako je politička putanja Nigera trenutno vrlo neizvesna, svaka veća nestabilnost bi bila štetna po interese glavnih spoljnih aktera. Pomenuti finansijski interesi i bezbednosni imperativi mogli bi da ubede spoljne sile da sklope faustovsku pogodbu sa nigerskom huntom, istovremeno pritiskajući Čijanija da prihvati okvir za prelazak na civilnu vlast. Čijani je sada u dilemi da li da vodi višestranu spoljnu politiku, balansirajući između suparničkuh sila, ili da sledi proruski put, ugledajući se na vođe hunte u Maliju i Burkini Faso.
(ForeignPolicy-ZTP, foto: Anadolu Agency/Getty)
