Ričard Volf: Kapitalizam možda neće preživeti globalnu krizu 2020-te

Aktuelna globalna kriza koju je izazvao Covid-19, treći je kapitalistički slom u ovom veku. A nesposobnost svetskih vlada da razmotre nekapitalistička rešenja preti da nas odvede u najgoru krizu kapitalizma ikad.

Prva velika kriza dogodila se početkom 2000. godine. Budući da su je pokrenule apsurdno visoke cene akcija dot-com kompanija, dobila je naziv “dotcom kriza“. Tokom 2008, okidač su bili hipotekarni krediti u SAD, a slom je bio daleko ozbiljniji, možda i najgori u istoriji kapitalizma posle 1930-ih. Danas, 2020. godine, okidač je bila virusna pandemija i sada imamo drastičniji pad ekonomije nego 2008. godine.

S obzirom da se periodični padovi kapitalizma (slomovi, recesije, depresije, krize, poslovni ciklusi, pucanja…) dešavaju u proseku na svakih četiri do sedam godina, isticanje uvek različitog okidača odvaraća nam pažnju od suštinske nestabilnosti sistema. To takođe odvlači pažnju od drugih bazičnih problema koje globalni kapitalizam nikada nije rešio. Oni su sada eksplodirali istovremeno, čineći da aktuelna kriza postane ekstremna.

Pet kriza

Analiziraćemo pet preklapajućih kriza. Pojedine države će imati kombinaciju nekoliko ili sve njih zajedno. Sjedinjene Države imaju svih pet, što je glavni razlog za drastičan ekonomski pad i pandemiju koronavirusa.

Prva kriza su klimatske promene (rastuće temperature vazduha i vode, poplave, suše, požari, itd.) koje na višestruke načine narušavaju svetsku ekonomiju.

Druga je nejednakost. Kao što je pokazao francuski ekonomista Tomas Piketi i mnogi drugi, kapitalizam neprestano povećava nejednakost bogatstva i prihoda, sve dok se masa siromašnih ne pobuni ili ozbiljno ne zapreti pobunom.

Treća je rasizam. Mnoga kapitalistička društva dele svoje stanovništvo na grupe koje su relativno zaštićene od cikličnih padova ekonomije, i grupe koje moraju da apsorbuju njihove posledice poput siromaštva, nezaposlenosti, beskućništva, lošeg obrazovanja, loše medicinske njege. Za reprodukciju kapitalizma je suviše opasno da se čitava radnička klasa ugrozi periodičnom nezaposlenošću i siromaštvom. Tokom istorije SAD-a, Afroamerikanci su često imali ulogu amortizera krize, dok su u drugim zemljama to bile verske i etničke manjine ili imigranti.

Četvrta kriza je nestabilnost, periodični padovi ekonomije koji produbljuju nejednakost i jačaju rasizam.

Najzad, peta je virusna pandemija. Privatne korporacije gotovo nigde ne proizvode i ne skladište sredstva za obuzdavanje virusnih pandemija. Budući da ih državne vlasti tretiraju kao šampione “efikasnosti”, uglavnom nisu uspele da kompenzuju njihove strateške manjkavosti. Pandemija je nespremno dočekana i nedovoljno kontrolisana. Što su pojedine vlade više zastupale liberalni kapitalizam, to su manje uspele da kompenzuju nespremnost privatnog kapitala za uslove opasne epidemije. SAD i Brazil su očigledno primeri.

Šta bi bila logična reakcija

Preklapanje ovih pet kriza podrazumeva da će se aktuelna globalna kriza postati dublja i potrajati duže nego što većina pretpostavlja.

Logičan odgovor na krizu bilo bi angažovanje svih radnika na poslovima suzbijanja pandemije. To znači, na primer, da država zaposli radnike koje su privatni poslodavci otpustili, te da ih masovno obuči za testiranje stanovništva, brigu o bolesnima i proizvodnju svega onoga što je društvu neophodno u uslovima pandemije.

U SAD-u ovakva politika nije razmatrana, već je dozvoljena masovna nezaposlenost merena desetinama miliona. Četvrtina radne snage pretrpela je velike ekonomske gubitke, i sada je u riziku od trajne nezaposlenosti i lošijih uslova rada. Masovna nezaposlenost navodi svakog poslodavca da gubitke nadoknadi smanjenjem plata, doprinosa i sigurnosti zaposlenja. To se već uveliko dešava širom SAD-a. Patnja je najveća za najsiromašnije, jer pogoršava već ekstremnu nejednakost i podiže rasne tenzije do nivoa eksplozije.

Takođe, trenutna kriza čini mala i srednja preduzeća ranjivijima u odnosu na velike korporacije. Uprkos izjavama Svetskog ekonomskog foruma i mnogih vlada o važnosti podrške malim i srednjim biznisima, preovladaće sistemski neravnopravna konkurencija između krupnog kapitala i svih ostalih. Programi državne stimulacije pomažu većim korporacijama na štetu srednjih i malih igrača. Povećava se koncentracija i centralizacija kapitala, a propadanje malih i srednjih preduzeća podiže nezaposlenost i nejednakost. Krize se preklapaju i jedna drugu pogoršavaju.

Koristeći masivne novčane stimulacije kao glavno oruđe, vlade nisu uspele da ožive ekonomije u pogledu zaposlenosti i proizvodnje. Umesto toga došlo je do naduvavanja berze, čime se pogoršava ionako ekstremna nejednakost, a agonija masa pojačava uvećavanjem bogatstva već izuzetno bogatih. Gotovo niko ne veruje u dugoročnu održivost ovako oštrog nesklada između finansijskog tržišta i realne ekonomije.

Velika greška

Kapitalizam se pokazao nespremnim za dolazak pandemije, kao i nedovoljno fleksibilnim za upravljanje globalnim ekonomskim padom. I javni i privatni sektor su na krizu odgovarali porukama o postepenom “povratku u normalu”. Pod tim se podrazumevaju okolnosti od pre februara/ marta 2020, kada je stigla pandemija i krenuo ekonomski slom. Međutim, u takvom pristupu leži ozbiljna greška. Ta normala je u sebi već sadržavala procese koji su nas doveli do današnje situacije.

Drugačiji pristup post-pandemijskom svetu zahteva odbacivanje povratka u tzv. normalnost. Umesto toga, treba odlučno sprovesti strukturne promene u nacionalnim ekonomijama, svetskoj trgovini i finansijama. Glavna među njima bila bi jednakija globalna raspodela bogatstva i prihoda. Štaviše, potrebne su promene i u samoj organizaciji preduzeća kako bi se smanjile nejednakosti  prihoda i sprečile dublje društvene podele. Za postizanje takvih ciljeva morao bi postojati koordinisani globalni pokret. U suprotnom, nacionalne varijante pet preklapajućih kriza koje vidimo u SAD-u, postaće naša globalna budućnost.

(RT-STP)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.