Dok debatuje o diplomatskim i vojnim sredstvima za okončanje rata u Ukrajini, Zapad ne može ignorisati sopstvene greške iz prošlosti. Jedna od najvećih lekcija bio je rat Rusije i Gruzije 2008. godine, kada sam, kao šef napadnute države, bio u situaciji sličnoj ovoj u kojoj se nalazi Vladimir Zelenski, ukrajinski predsednik. Mnogo je glasova širom sveta koji pozivaju na „zamrzavanje“ sukoba u Ukrajini, što bi Rusiji omogućilo da zadrži deo osvojene teritorije. Ali iskustvo Gruzije pokazuje da politika smirivanja nije ništa drugo do tempirana bomba, tj. samo jedna faza eskalacije.
Ruski predsednik Vladimir Putin započeo je rusko-gruzijski rat jer nije mogao da pobedi u miru. Iritirali smo ga impresivnim antikorupcijskim reformama i ekonomskim uspehom Gruzije, nakon što smo uspeli da formiramo jake institucije. U Ukrajini je pokrenuo sveobuhvatnu ofanzivu nakon što je ta zemlja konačno uspostavila izbornu demokratiju i nakon što je administracija Zelenskog pojurila oligarhe i usvojila niz radikalnih reformi. Ali kao što Putin nije mogao da pobedi u miru, ne može da pobedi ni u ratu. Te 2008. mi smo mu pružili otpor. A nakon što je Leh Kačinjski, tadašnji predsednik Poljske, mobilisao nekoliko evropskih lidera da dođu u Tbilisi, glavni grad Gruzije, predsednik Džordž V. Buš je intervenisao i Putin je morao da stane. Ali 2012. uspeo je da se otarasi moje vlade kroz hibridnu operaciju koja je uključivala poplavu lažnih vesti i vojne manevre preko gruzijske granice. Prepustili smo vlast očigledno proruskoj vladi, na olakšanje, moram da kažem, mnogih zapadnjaka koji su nas gledali kao smetnju i prepreku u njihovoj težnji za „uobičajenim poslovanjem“ sa Rusijom.
Putin je odneo i ličnu pobedu nada mnom. Po isteku mog predsedničkog mandata, nova vlada je pokrenula krivične postupke protiv mene, primoravajući me da napustim zemlju. Kada mi je postalo jasno da više ne mogu izdaleka da gledam kako reforme poništava gruzijska vlada koja je postala otvoreno proruska, vratio sam se, bio uhapšen, bačen u zatvor i trovan, na radost ruskih državnih medija. Jedna stvar koja karakteriše Putina je njegov pogled na svet „sam protiv svih“. I podstiče podele među „svima”, i profitira na njima šireći dezinformacije i pretvarajući debatne teme u predmet konfrontacije. Među njegovim oruđima su pretnje da će upotrebiti svu silu koja mu je na raspolaganju, uključujući nuklearno oružje, i optuživanje drugih da ne drže svoju reč kada je u stvarnosti on taj koji krši svoja obećanja. Mnogo puta je izveo ovaj trik.
Zapad ne treba da upada u te zamke. Trebalo bi da shvati da iz ovog rata nema izlaza kroz prekid vatre, postavljanje novih linija ili nekih novih obostranih „garancija“. Putin je siledžija sa koji se ne može urazumiti. Ideja o normalnim odnosima sa Rusijom koju on vodi je fantazija. Samo upotreba sile ili uverljiva pretnja silom može da ga zaustavi, kao što je to bilo 2008. kada su ruske snage zaustavljene ispred Tbilisija zbog američke najave „vojno-humanitarne operacije“, praćene pomorskim manevrima u Crnom moru. To nije diplomatija u dečijim rukavicama. Činilo se da je američka administracija koja je stupila na dužnost početkom 2009, na čelu sa Barakom Obamom, smatrala da je rusko-gruzijski rat problem bivše vlasti. Usvojila je politiku „resetovanja“ odnosa sa Rusijom, pod pretpostavkom da bi se odnosi mogli normalizovati ako Amerika ublaži retoriku i bude „razumna“ prema Putinu. Ruska aneksija Krima 2014. bila je direktna posledica takve politike.
Pa ipak, danas čujemo slične predloge – da Putina ne treba ponižavati i da bi mu trebalo dati „odstupnicu“ da izađe iz rata izađe časno. Ali to je nešto što njega ne zanima. Njegova spoljna politika je ukorenjena u imperijalnoj ideologiji koja okolne zemlje posmatra kao vlasništvo Rusije. Sada je svoju listu neprijatelja proširio na svakoga ko pokuša da ga spreči da proguta Ukrajinu. Kada ljudi pričaju o mogućem prekidu vatre sa Putinom, treba da imaju na umu nekoliko prethodnih epizoda. Potpisao je sporazum o prekidu vatre sa Gruzijom 2008, uz posredovanje Nikole Sarkozija, tadašnjeg predsednika Francuske, ali nije u potpunosti povukao svoje trupe, kako je bilo predviđeno sporazumom. Pravdao je to navodeći „novu realnost“ na terenu. Posle svih ovih godina, Rusija i dalje okupira oko 20 odsto Gruzije i nastavlja da otima zemlju selo po selo, preko linije prekida vatre. Nakon aneksije Krima, Rusija je sa Ukrajinom potpisala mirovne sporazume Minsk 1 i Minsk 2, koji su uključivali odredbe o prekidu neprijateljstava. To je kulminiralo totalnom invazijom 2022.
A ako ovi primeri nisu dovoljni, razmislite o dogovoru koji je Putin postigao sa Jevgenijem Prigožinom, nedavno nastradalim vođom grupe Vagner, nakon njegovog neuspelog pokušaja državnog udara u junu. Putin i Prigožin su se sreli, pogledali u oči, rukovali i obavestili svet da su sklopili mir. Par nedelja kasnije jedan od njih je raznet u vazduhu, nedaleko od Putinove dače. Može li neko da veruje Putinu kao odgovornom državniku koji drži svoju reč? Do sada bi svi trebalo da shvatimo da je ideja normalizacije odnosa sa njim zabluda. Dakle, jedino rešenje je vojna pobeda Ukrajine, koja bi po svoj prilici dovela do promene režima u Moskvi. Bilo koja vrsta primirja bi prizvala globalnu katastrofu.
(Mikheil Saakashvili/TheEconomist-ZTP, foto: The Odessa Journal)
