Bizarni verbalni rat izbio je poslednjih dana na stranicama finansijskih medija između milijardera Džordža Soroša i gigantske investicione grupe BlackRock. Povod je bila odluka izvršnog direktora BlackRocka, Lerija Finka, da u Kini otvori prvi zajednički fond u stranom vlasništvu, verovatno radi privlačenja ušteđevine kineske nove (i brzo nestajuće) srednje klase. U nedavnom intervjuu, Soroš je odluku kompanije nazvao pretnjom njenim ulagačima i državnoj bezbednosti SAD-a. Ovaj naizgled apsurdni sukob između dva finansijska giganta Wall Street-a krije mnogo dublji problem – mogući kolaps kineske dužničke piramide koja je verovatno najveća na svetu. Posledice po svetsku ekonomiju bile bi daleko veće od krize iz septembra 2008.
Soroš je 6. septembra napisao uvodnik za Wall Street Journal, oštro kritikujući BlackRock zbog ulaganja u Kinu: „Velika je greška sada sipati milijarde dolara u Kinu. To će ugroziti klijente BlackRocka i, što je još važnije, interese državne bezbednosti SAD-a i drugih demokratija.” Takođe je rekao rekao da će „novac uložen u Kinu pomoći režimu predsednika Sija, koji je represivan u zemlji i agresivan u inostranstvu”. BlackRock je reagovao saopštenjem u kojem se navodi: „SAD i Kina imaju duboke i složene ekonomske odnose… Kroz naše investicione aktivnosti, američki menadžeri sredstava i druge finansijske institucije doprinose ekonomskoj međupovezanosti dve najveće svetske ekonomije.“
U vreme kada se dugovni saldo kineskih banaka i građevinskih kompanija urušava gotovo svakodnevno, argumenti BlackRocka i Lerija Finka ne deluju ubedljivo. Izgleda da postoji dublja pozadina odnosa BlackRocka i Kine, kao i Soroševog napada. Dva dana pre objave članka u WSJ-u, kineski portal Global Times napisao je oštar teskt protiv Soroša, nazivajući ga „globalnim ekonomskim teroristom“. Jedna od optužbi bila je da je Soroš finansirao „obojenu revoluciju“ u Hong Kongu 2019, stopirajući nove zakone kojima je Peking de facto okončao nezavisni status ostrva.
Međutim, napad na Soroša verovatno je izavan njegovim člankom za londonski Financial Times, u kojem je oštro napao Si Đinpina i aktuelnu represiju nad kineskim privatnim kompanijama poput Alibabe i Ant Financial. Soroš je pritisak na privatna preduzeća nazvao „velikim zastojem u kineskoj ekonomiji koji bi mogao dovesti do kraha“. Dalje je istakao da su zapadni berzanski indeksi poput MSCI i ESG Aware „praktično ugurali stotine milijardi dolara američkih investitora u kineske kompanije čije korporativno upravljanje ne zadovoljava potrebne standarde; moć i odgovornost sada su u rukama jednog čoveka (Sija) koji ne priznaje nijedan međunarodni autoritet.“ On je pozvao Kongres da usvoji zakone koji bi ulaganja ograničili na „kompanije u kojima su upravljačke strukture transparentne i usklađene sa interesima deoničara“.
Zanimljivo je da su Soroševe optužbe na račun finansijske transparentnosti Pekinga činjenično tačne, jer su zasnovane na zvaničnim izjavama kineskih regulatora, kao i menadžera i regulatora Wall Street-a. Kineska finansijska tržišta su neprozirna, a pravila se naglo menjaju u smislu koga će država spasiti, a koga ne. Aktuelni krah kompanije Evergrande, kao finansijske grupe i vlasnika nekretnina, samo je najnovija ilustracija rizičnosti ulaganja u Kinu.
Najvrednija kompanija za nekretnine na svetu ujedno je i najzaduženija. Evergrande, sa sedištem u Šenzenu, mesecima je na ivici bankrota jer ne uspeva da vrati kredit za kreditom; glavne agencije za kreditni rejting spustile su njen status na minimum. Kompanija duguje ukupno 305 milijardi dolara, što uljučuje i spoljni dug i domaće neregulisane zajmove. Dok joj finansije propadaju, a prodaja stanova opada, desetine hiljada potencijalnih vlasnika strepe jer su platili nedovršene stanove. Kineska centralna banka za sada nije intervenisala, ali se pretpostavlja da će to ubrzo učiniti kako bi se očuvala stablinost finansijskog sistema. Razlog je očigledno u tome što je Evergrande samo vrh ledenog brega prezaduženosti kineskog korporativnog sektora.
U avgustu je kineska kompanija Huarong Asset Management Co, takozvana „loša banka“ koju je Ministarstvo finansija osnovalo da preuzme imovinu problematičnih kineskih kompanija, i sama morala da bude izbavljena državnom intervencijom kako bi se spečila kineska „Leman kriza”. Huarong je jedno od četiri takva državna preduzeća stvorena nakon azijske finansijske krize iz 1998, sa ciljem upravljanja imovinom bankrotiranih državnih kompanija. Iako je u većinskom vlasništvu kineskog Ministarstva finansija, preduzeće je 2014. prodalo akcije drugima, uključujući Goldman Sachs-u i Warburg Pincus-u. Od tada je Huarong je prerastao u nebankarskog finansijskog giganta i doživeo spektakularan rast zadužujući se. Stvari su krenule nizbrdo 2020, tokom pandemije koronavirusa. U januaru 2021, kineski sud je direktora Laj Sjaomina osudio na smrt zbog podmićivanja, pronevere i bigamije. U presudi je stajalo da je Laj „ugrozio kinesku finansijsku stabilnost“.
Kada je izostao godišnji finansijski izveštaj Huarong grupe, pojavila se bojazan od lančanih bankrotstava jer su milijarde dolarskih obveznica u inostranstvu došle u opasnost. Ukupni dugovi procenjivani su na oko 209 milijardi dolara. Ali umesto da bezbedno upravlja rizičnom imovinom, Laj je iskoristio protekciju Ministarstva finansija kako bi se upustio u razne poslove, od privatnih deonica i špekulacija nekretninama do trgovanja bezvrednim obveznicama, pritom nekotrolisano pozajmljujući milijarde. Država je u avgustu primorala sopstvenu CITIC grupu da spasava Huarong.
Ipak, jasno je da je ovo samo početak ogromne finansijske krize u Kini. Mesecima su Si i Politbiro pokušavali, sa sve primetnijim očajanjem, da zaustave bujanje finansijskog mehura u sektoru nekretnina. Početkom godine, Si je uputio zvaničnu preporuku u formi slogana „stanovi su za život, a ne za špekulacije“. Njegovi pokušaji da ohladi i polako izduva tržište nekretnina verovatno su zakasneli. Izgradnja i prodaja nekretnina imaju najveći udeo u kineskom BDP-u (preko 28%). Zahtevati da se investicije sada usmere u „produktivne“ projekte, umesto u špekulacije sa rastućim cenama nekretnina, nije tako lako.
Si je pokušao da obuzda tržište nekretnina uvodeći kreditna ograničenja. Prema kineskim podacima, ukupno finansiranje nekretnina smanjeno je za 13% u prvoj polovini 2021. u poređenju sa 2020. Istovremeno dug kineskih kompanija po osnovu obveznica i drugih dugova iznosi više od 200 milijardi dolara za 2021. i očekivanih 150 milijardi za 2022. Sabijeni sektor nekretnina neće moći da otplati sve ove dugove, što će nesumnjivo dovesti do serije bankrotstava širom Kine. Nedavno je Ping An, najveća kineska osiguravajuća kompanija, koja je takođe naveliko ulagala u nekretnine, bila primorana da pokrije 5,5 milijardi dolara gubitaka na ime ulaganja u bankrotirani China Fortune Land Development Co.
Da je samo Evergrande nesolventan, kineske vlasti bi zatražile od državnih banaka ili velikih grupa poput CITIC-a da jednostavno apsorbuju loše dugove i obuzdaju širenje krize. Problem je u tome što su Evergrande, Huarong, PingAn i drugi veliki kineski investitori u nekretnine očigledno samo simptomi zaduženosti koja prevazilazi granice mogućeg. U aprilu je Državno veće Komunističke partije naložilo lokalnim samoupravama da se otarase milijardi dolara u neregulisanim kreditima, ili da propadnu. Peking je 1. jula obznanio da se prihodi lokalnih uprava od prodaje zemljišta preduzimačima moraju slati centralnom ministarstvu finansija u Peking i da se više ne troše lokalno. To će izazvati kolaps lokalnih banaka i građevinskih projekata merenih milijardama dolara. Nema više državnog spasavanja. U isto vreme je solventnost „malog” bankarskog sektora pod znakom pitanja, s obzirom na učestalo zatvaranje banaka. Sada kada su državni giganti pred bankrotom, verbalni rat između BlackRocka i Džordža Soroša poprima drugu dimenziju.
Kina ima najviše superbrzih železnica na svetu, ali i one gube novac. Inicijativa Pojas i put je zatrpana dugovima zemalja koje nisu u mogućnosti da ih vrate, dok su kineske banke smanjile kredite za projekte Puta svile sa 75 milijardi dolara 2016. na 4 milijarde dolara 2020. Takođe, demografska kriza znači da za izgradnju infrastrukturnih projekata ima sve manje jeftine seoske radne snage. Srednja klasa je prezadužena jer je kupovala nove automobile i kuće u vreme blagostanja. Ukupan dug domaćinstava, uključujući hipotekarne i potrošačke kredite, u 2020. iznosio je impozantnih 62% BDP-a. Institut za međunarodne finansije (IIF) procenjuje da je ukupan domaći dug Kine porastao na 335 odsto BDP-a tokom 2020.
Čini se da Peking traži spas od stranih ulaganja u svoje problematične akcije i obveznice. Velike banke i investitori sa Wall Street-a već nekoliko godina su duboko umešani u kinesku ekonomiju. Budući da su američke berze na opasnom istorijskom vrhuncu, a EU u velikim problemima, oni se izgleda nadaju da će ih Kina spasiti, uprkos jasnim naznakama da su kineska korporativna računovodstva neprozirna, kao što pokazuje slučaj Evergranda. Od 2019, Morgan Stanley-ev MSCI indeks dozvolio je kotiranje velikih kineskih kompanija, što podstiče zapadne akcijske fondove, kako je Soroš primetio, da kupuju milijarde dolara u kineskim akcijama. BlackRocku je sada dozvoljeno da ulaže ličnu štednju Kineza u svoja sredstva.
Ovo je potencijalno zlatna žica zbog koje se Wall Street i BlackRock tiskaju ispred Pekinga. Soroševa osuda BlackRocka, najvećeg privatnog investicionog fonda na svetu, očigledno je strateški potez. Planira li Soroš reprizu rušenja ruskog tržišta obveznica iz 1998. nakon što namakne svoj profit? Ako je tako, nije ni čudo što zvanični kineski mediji Soroša nazivaju „ekonomskim teroristom“. Šta god da bude okidač, Lemanova kriza iz 2008. izgledaće kao dečija igra u poređenju sa pucanjem kineskog dužničkog mehura.
(NewEasternOutlook-ZTP, foto: Frank Plitt/Wikimedia)
