15 azijskih zemalja je 15. novembra potpisalo sporazum o Regionalnom sveobuhvatnom ekonomskom partnerstvu (RCEP) na virtuelnoj ceremoniji u Hanoju. RCEP je najveći svetski trgovinski sporazum, čak i nakon izuzimanja Indije, koja se prošle godine povukla iz pregovora.
Neki RCEP smatraju neambicioznim i u velikoj meri simboličnim. Drugi ga vide kao važan gradivni element u novom svetskom poretku, u kojem Kina određuje pravila igre širom Azije. Istina je da RCEP ne sadrži dramatičnu liberalizaciju azijske trgovine. Reč je o jednoj vrsti optimizacije, tj. spajanja različitih sporazuma o slobodnoj trgovini između desetočlanog Udruženja država jugoistočne Azije (ASEAN) i nekoliko drugih zemalja azijsko-pacifičke regije poput Australije, Kine, Japana, Novog Zelanda i Južne Koreje.
Indija se povukla zbog strepnje da bi njena domaća industrija bila nadjačana kineskim uvozom. Time je uklonjena glavna prepreka na putu sklapanja ovog sporazuma. Ali, s obzirom da bi Indija bila treća po veličini ekonomija RCEP-a, te da je potpisnica nekoliko bilateralnih trgovinskih ugovora, njen izostanak će onemogućiti dalje otvaranje tržišta. Za Indiju su vrata i dalje otvorena, međutim njeni odnosi sa Kinom su se pogoršali na više frontova. Liu Zongji, novinar u tabloidu kineske Komunističke partije Global Times, likovao je jer je Indija propustila „poslednju šansu da se integriše u proces globalizacije“.
Članstvo RCEP-a preklapa se sa članstvom drugog velikog regionalnog trgovinskog pakta, Sveobuhvatnog i progresivnog sporazuma za transpacifičko partnerstvo (CPTPP). Taj sporazum, koji je 2018. godine potpisalo 11 zemalja, prvobitno se zvao Transpacifičko partnerstvo i trebalo je da uključuje Ameriku, ali se Donald Tramp povukao čim je stupio na dužnost. Dok se pregovaralo o sporazumima, američki zvaničnici su prezrivo odbacili RCEP kao pakt u stilu 20. veka, usredsređen na carine i osnovne mere za olakšavanje trgovine, za razliku od TPP-a, koji je imao odredbe o životnoj sredini, uslovima rada i regulisanju državnih preduzeća.
Tačno je da je RCEP manje ambiciozan, što se i moglo očekivati od sporazuma čiji se potpisnici kreću od veoma bogatih, poput Japana i Singapura, do vrlo siromašnih, poput Laosa i Mjanmara. Predviđeno je ukidanje oko 90% carina, ali samo tokom perioda od 20 godina nakon stupanja na snagu. Sporazum je nedosledan u sektoru usluga i gotovo da ne dotiče poljoprivredu. Japan će, na primer, zadržati visoke uvozne carine na neke „politički osetljive“ poljoprivredne proizvode (pirinač, pšenicu, govedinu i svinjetinu, mlečne proizvode i šećer).
RCEP zbilja harmonizuje pravila o poreklu robe unutar ASEAN-a i nabavke proizvoda iz bilo koje od 15 zemalja. Stoga se očekuje da će RCEP imati primetan ekonomski efekat. Ekonomisti Piter Petri i Majkl Plamer procenjuju da će globalni BDP do 2030. godine rasti za 186 milijardi dolara godišnje. Sporazum će doneti velike koristi Kini, Japanu i Južnoj Koreji, jer će podstaći trilateralne sporazume o slobodnoj trgovini između ovih zemalja.
Kina će ostvariti korist i na druge načine. Ulazeći u svoj prvi višestrani trgovinski sporazum, zemlja pokazuje posvećenost liberalizaciji trgovine u trenutku kada je Amerika relativno isključena iz regiona i dok vodi trgovinski rat sa Kinom. Li Kekjang, kineski premijer, slavodobitno je komentarisao potpisivanje nazvavši RCEP „pobedom multilateralizma i slobodne trgovine“. Prema Institutu za međunarodne finansije iz Vašingtona, ASEAN je u prvoj polovini ove godine pretekao Evropsku uniju kao najveći trgovinski partner Kine.
Neke od članica brinu zbog dugoročne kineske ekonomske, političke i vojne dominacije u Aziji. Stoga se mnogi u ASEAN-u nadaju da će Bajdenov mandat doneti energičnije veze SAD-a sa regionom. Konačno, to je bio razlog zašto je Obamina administracija tako uporno gurala transpacifičko partnerstvo. Ipak, malo je verovatno da će predsednik Bajden, zauzet na drugim frontovima, uvesti Ameriku u aktuelni sporazum. Azija će nastaviti da se preoblikuje pod snažnim uticajem Kine i nemarnim stavom SAD-a.
(TheEconomist-ZTP, foto: AFP/Getty)
