Početak septembra nas je podsetio na temu koja je trebalo da definiše 2020. godinu, pre nego što je proglašena pandemija: Bezzapadnost (Westlessness). Izraz se pojavio u izveštaju Minhenske bezbednosne konferencije, kao opis fragmentisanja stare zapadne alijanse, posebno NATO-a, te nestajanja „Zapada“ kao jedinstvene celine. Izraz je evocirao izjavu Emanuela Makrona datu prošlog novembra, u kojoj je opisao NATO kao „moždano mrtav“. Nekoliko skorašnjih događaja potvrđuje istinitost ovih reči.
Jedan od najvažnijih geopolitičkih obračuna ne odvija se između NATO-a i neke rivalske sile, već unutar same alijanse. Grčka i Turska, članice saveza, u sukobu su oko prava na naftu i gas u istočnom Mediteranu, a posebno oko grčkih ostrva i obale Kipra. Nemački dnevnik Die Welt je 2. septembra izvestio da je turski predsednik Erdogan naredio svojim generalima da potope grčki brod (što su oni odbili).
Loši odnosi između dve članice NATO-a dovoljno su zabrinjavajući, ali oštrina sukoba ukazuje na šire pukotine unutar saveza. Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg je 3. septembra najavio početak razgovora između dve strane, međutim, Atina je odgovorila da ne pristaje ni na kakve pregovore dok Turska ne povuče svoja plovila iz sporne oblasti. Francuska se odmah priklonila Grčkoj, dok su Sjedinjene Države uglavnom odsutne.
Tursko-francusko rivalstvo takođe se odigrava u Libiji; nakon prekida vatre 21. avgusta, turski ministar inostranih poslova Mevlut Čavušoglu je 4. septembra optužio Makrona da je „poludeo“, reagujući na francusku podršku snagama Kalife Haftara nakon što ih je Vlada nacionalnog jedinstva potisnula uz podršku Turske.
I u istočnom Mediteranu i u Libiji, Nemačka se ponašala kao „dobra“ članica NATO-a, zalažući se za tzv. Berlinski mirovni proces između zaraćenih strana u Libiji i pozivajući na dijalog između Grčke i Turske. Ali i Nemačka je kriva za kršenje principa i ciljeva NATO-a.
Nemački zvaničnici su 2. septembra objavili da je Aleksej Navaljni, ruski opozicioni lider koji se oporavlja u berlinskoj bolnici, otrovan nervnim gasom „novičok“. Ovo je bio idealan trenutak da Nemačka odustane od podrške Severnom toku 2, gasovodu između Nemačke i Rusije koji služi finansijskim i geopolitičkim interesima Kremlja, te podriva istočne članice NATO-a. Ipak, nemačka vlada ostaje u projektu, tvrdeći da to nema nikakve veze sa geopolitikom, a implicitno priznajući da nemačka energetika trenutno nema alternativu. Ovo je ključni prekršaj Berlina prema NATO-u, veći nego nemački vojni budžet koji toliko smeta američkom predsedniku.
Kakva je situacija sa SAD-om? Kolumnista Njujork Tajmsa Majkl Šmit je početkom septembra objavio knjigu Donald Tramp protiv Sjedinjenih Država; u knjizi se navodi izjava bivšeg šefa generalštaba Džona Kelija o najvećem izazovu saradnje sa Trampom, a to je sprečavanje namere o izlasku iz NATO-a. Džon Bolton, bivši Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost, u avgustu je izjavio da Tramp sprema „oktobarsko iznenađenje”. Iako se ovaj potez povezuje sa izbornom kampanjom, deluje malo verovatno. Ipak, ostaje mogućnost da bi Tramp, osnažen osvajanjem drugog mandata, mogao da povuče svoju zemlju iz NATO-a.
S druge strane, oni koji misle da bi Bajdenova administracija preporodila NATO, pogrešno čitaju američku unutrašnju i spoljnu politiku, kao i demokratskog kandidata. Bajden bi kao predsednik sigurno bio diplomatičniji od svog prethodnika. Vratio bi se multilateralnim sporazumima poput Iranskog nuklearnog dila i Pariskog sporazuma o klimatskim promenama. Ali takođe bi znao da današnju Ameriku manje zanimaju strane spletke od domaćih problema, te da će sudbina zemlje pre biti određena na Pacifiku, nego na Atlantiku.
U tom smislu je zanimljiva izjava zamenika državnog sekretara Stivena Bigana od 31. avgusta, o sve većem značaju „Kvada“ (SAD, Japan, Indija, Australija) u poređenju sa NATO. Bilo kakav predlog indo-pacifičkog NATO-a verovatno neće proći u današnjoj Indiji. Ali sama činjenica da visoki američki zvaničnici poput Bigana povlače paralele između azijskih saveza i NATO-a je ilustracija nove realnosti.
Svrha NATO-a u budućnosti, ukoliko je ima, verovatno će biti realizovana u istočnoj Evropi i postsovjetskom prostoru, gde još ima konsenzusa između SAD-a i Evropljana. Zauzvrat, EU će morati da ponese veću odgovornost u svom susedstvu, posebno u mediteranskom regionu. Jasno je da će fokus budućih američkih vlada biti odnos snaga SAD-a i Kine u Indo-Pacifiku.
Trampa je lako tretirati kao uzrok rasparčavanja Zapada. Ali mnogo je ispravnije smatrati ga samo simptomom.
(NewStatesman-ZTP, foto: AP)
