Šta bi se desilo ako bi svi naši lični podaci procureli u javnost?

Podsvesno, svi to očekujemo: curenje podataka koje će uništiti društvo i potvrditi ono što smo oduvek znali – da se prenošenje naših najdubljih tajni putem Facebooka ili Googla mora završiti katastrofom.

Kako ćete  da pogledate svojim bližnjima u oči kada svi podaci procure – svaki tekst, imejl i glasovna poruka? Šta se dešava sa društvenim normama u uslovima potpune transparentnosti, menjaju li se običaji, kurtoazija, stavovi? Na neka od ovih pitanja odgovore su ponudili stručnjaci iz oblasti psihologije, etike i marketinga.

Fred Fajnberg, profesor statistike, Univerzitet u Mičigenu

Kratkoročni scenario je prilično predvidljiv: bilo bi otpuštanja, razvoda, sramote, hapšenja zbog malverzacija i naravno potvrde sveopšteg licemerja. Ali tzv. Paradoks privatnosti kaže da bi ljudi za nekoliko dana ili nedelja iz užasnutog i ogorčenog stanja prešli u ravnodušnost, a život bi se vratio u novu normalu.

Dugoročne aspekte je teže predvideti. Kada se nešto dogodi bukvalno svima, među ljudima se stvori osećaj solidarnosti. Ali, tržište bi bilo preplavljeno zahtevima za većom sigurnošću, uz dvostruke potvrde identiteta, beskonačne lozinke i druge prepreke slobodnoj komunikaciji. Društvo bi dobilo priliku da shvati da su neka ponašanja kojih se inače stidimo prilično raširena i najčešće bezazlena.

Tesa Vest, profesorka psihologije, Njujorški Univerzitet

Prvo što bismo uradili je da pretražimo vlastite podatke. To je zato što su ljudska bića prilično usredsređena na sebe. Mislimo da svi oko nas misle: „Vau, jedva čekam da pretražim Tesu Vest da vidim šta je radila.“ U društvenim naukama ovu pojavu nazivamo efektom reflektora. To je uverenje da drugi ljudi obraćaju više pažnje na nas nego što to zapravo čine.

Sledeće što bismo verovatno uradili jeste da potražimo priče o poznatim ličnostima i njihovim prljavim tajnama. Poznati ljudi su nam svakako zanimljiviji od našeg postarijeg komšije, tipa koji radi u prodavnici na ćošku ili našeg dosadnog profesora na fakultetu.

Najvažniji nauk ovog misaonog eksperimenta tiče se promena u društvu: da li bi ono postalo manje sklono osudama, a tolerantnije prema devijantnom ponašanju? Verovatno ne. Postoje razne vrste ponašanja koja, iako uobičajena, i dalje izazivaju prezir (poput laganja, koje se javlja jednom na svakih 5 društvenih interakcija). Možda bismo dobili priliku da budemo iskreniji jedni prema drugima.

Đovani Vinja, profesor kompjuterskih nauka, Univerzitet Kalifornije u Santa Barbari

Prva faza: Svi polude! Mnogi faktori su važni u ovoj fazi, pre svega kako se pristupa provaljenim informacijama. Ako je reč o jednom ogromnom fajlu, sam postupak pronalaženja informacija u njemu bio bi izuzetno naporan. Internet saobraćaj bi bio strahovito usporen, a pristup datoteci otežan prvih nekoliko dana.

Druga faza: Sve staje. Pošto se otkriju sve finansijske tajne (npr. PIN vašeg bankovnog računa), finansijski sistem će se zaustaviti. Slično tome, drugi sistemi bi odmah bili ugašeni kako bi se sprečile zloupotrebe (svi oblici glasanja).

Treća faza: Nova epoha. U tom trenutku, gotovo svaki čovek na planeti biće zauzet obnavljanjem svog identiteta, svojih finansijskih podataka, kripto ključeva, itd.

Majkl Slepian, profesor etike, poslovna škola Univerziteta Kolumbija

U našim istraživanjima otkrili smo da svaka osoba istovremeno ima oko 13 tajni. To su tajne o našim vezama, finansijama, neprijatnostima, željama i prestupima. Svako je u nekom trenutku imao tajnu, ili više njih. Dakle, šta bi se dogodilo ako bi svi ti podaci procureli odjednom?

Svi koje znate bili bi prezauzeti gledanjem vlastitih podataka pre nego što bi ugrabili priliku da pogledaju vaše. Kada bismo se upustili u gledanje tuđih podataka, sigurno bi bilo iznenađenja, ali ako se to događa svima istovremeno, mislim da bi nas to više ujedinilo nego izazvalo štetu. Ustanovili bismo da mnoge stvari već delimo i da su nam zajedničke.

Art Markman, profesor psihologije, Univerzitet Teksasa u Ostinu

Sposobnost čuvanja tajni je od suštinske važnosti za ljudsku interakciju. Ne žele svi neprekidno da znaju vaše mišljenje o svemu. Možda mi se ne sviđa košulja koju nosite, ali to ne bi trebalo da izazove neprijatnost u našoj interakciji. Mi upravljamo onim što znamo drugim ljudima na način koji poboljšava međuljudske odnose.

Ako pokušavam da pokrenem novo preduzeće, ne želim da otkrivam sve detalje poslovne ideje dok je dovoljno ne razvijem i stvorim potencijalno profitabilnu kompaniju. U svetu u kojem bi sve informacije bile dostupne sve vreme, najveće i najbogatije organizacije imale bi sposobnost da najbrže kreiraju nove ideje, pa bi bogati postajali bogatiji.

(gizmodo-ZTP, foto: posteriori/Shutterstock)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.