Iran prolazi kroz krizu identiteta. Skoro mesec dana, na ulicama i naseljima širom zemlje, ljudi su se pobunili protiv Islamske Republike, pozivajući na smrt njenog vrhovnog vođe i prekid 43 godine vladavine teokratskog režima, nakon smrti 22-godišnje Mahse Amini od ruke teheranske moralne policije. Proteste uglavnom predvode mlade žene i tinejdžerke koje su odbacile nametnute verske marame, odbacujući time i same principe iranske Islamske revolucije iz 1979. i teokratije koja je usledila.
Karakter i obim protesta naterali su mnoge da se zapitaju da li bi ovo mogla da bude još jedna revolucija, i to ona koja bi mogla da sruši Islamsku Republiku i zameni je liberalnijom i reprezentativnijom demokratijom. Uspeh ili neuspeh aktuelnih protesta zavisi od više faktora, ali primarna prepreka koja stoji na putu demonstrantima je Korpus garde islamske revolucije (IRGC), najmoćniji izdanak revolucije iz 1979. Tada je odluka iranske vojske da odstupi označila kraj dinastije Pahlavi, postavljajući Iran na novi politički kurs. IRGC je pak napravljen tako da uvek stoji uz režim, čak i ako to znači stajati protiv naroda.
IRGC je moćna vojna sila u temelju poretka Islamske Republike. On nadzire bezbednost režima i ima najveći uticaj, izuzev vrhovnog vođe ajatolaha Ali Hamneija, u donošenju strateških odluka. Ta uloga ga je učinila primarnim mehanizmom za organizovanje represije u zemlji. U prošlim epizodama političkih nemira, kao što su studentski protesti 1999. i masovne demonstracije koje su usledile nakon predsedničkih izbora 2009, IRGC i njena dobrovoljačka milicija, Basij, bili su ti koji su predvodili juriš na demonstrante, koristeći grubu silu, hapšenja i mučenje da bi ugušili otpor. IRGC je reprizirao tu ulogu u protestima koji su se protegli od kraja 2018. do 2020, ali je ponegde preduzimao klasične vojne akcije, koristeći bojevu municiju i oklopna vozila za ubijanje demonstranata u mnogo većem obimu nego u prethodnim obračunima. Samo u jugozapadnom gradu Mahšahru, IRGC je ubio oko 180 uglavnom mladih demonstranata tokom četiri dana novembra 2019, pri čemu su vojnici neselektivno pucali na žrtve koje su pokušale da se sakriju u obližnjoj močvari. IRGC je preduzimao slične operacije širom zemlje, nastojeći da spreči da rasprostranjeni protesti metastaziraju u direktnu pobunu.
Ubitačnost takve taktike bila je nameran i direktan odgovor na pretnju koju su protesti predstavljali za režim. Za razliku od demonstracija 1999. i 2009, koje su zagovarale reforme, protesti od 2018., uključujući i aktuelne, bili su izrazito antirežimski. Parole i akcije demonstranata najavile su potpuno odbacivanje Islamske revolucije i svega što ona predstavlja. Kroz akte pobune poput skidanje marama, parola „Smrt diktatoru“ i paljenje bilborda sa likom Kasema Sulejmanija (pokojnog terenskog komandanta IRGC-a), demonstranti su zaoštrili svoje akcije i gađali direktno u srce identiteta Islamske Republike.
Ovaj napad ujedno cilja i IRGC, bezbednosnu silu koje se potpuno identifikuje sa ideološkim karakterom islamskog režima. Vojska iz 1979. bila je pre svega nacionalna, više posvećena Iranu kao suverenoj zemlji nego kruni. Islamska Republika je odnegovala sasvim drugačiji tip bezbednosne arhitekture. Na vrhu je IRGC, koji je, kao što mu ime govori, osnovan da zaštiti Islamsku revoluciju, a ne Iran. Za IRGC, revolucija je isto što i iranski sistem teokratije, gde je vrhovni vođa njegovo vrhunsko dostignuće. Ovo podrazumeva i delovanje stranih militantnih grupa koje odane vrhovnom vođi, tzv. „front otpora“, koji projektuje iranski politički uticaj širom Bliskog istoka. Iako je IRGC pokušavao da svoje inostrane operacije podvede pod zastavu patriotizma, garda se ne uključuje u regionalne sukobe zarad nacionalnih interesa Irana, već radi širenja Islamske revolucije kao vlastitog brenda političke ideologije.
Lojalnost IRGC-a nije ni prema Iranu, ni geografskom okruženju. Politički entitet kome oni služe je transnacionalan i, povrh svega, definisan ulogom vrhovnog vođe. Iz tog razloga, IRGC smatra da su aktuelni protesti i oni koji su im prethodili, kao izrazito antiteokratski, daleko opasniji od ranijih nemira. Dovodeći u pitanje islamski sistem, demonstranti osporavaju samu svrhu postojanja IRGC-a. Garda ne može postojati pod oblikom vlasti koji više nije definisan Islamskom revolucijom. Ako trenutni poredak bude srušen, IRGC neće imati mesta u onome što sledi. Dalje, kao i u drugim oružanim snagama Irana, vrhovne komandante IRGC-a bira lično vrhovni vođa na osnovu njemu iskazane lojalnosti. Zajedno sa ostalim najvišim vojnim i policijskim oficirima, oni svoj društveni status i sve ono što su dobili od silne korupcije režima duguju vrhovnom vođi. Bude li on pao, svi će popadati zajedno sa njim.
Stoga nije verovatno da će Garda ostati po strani ili popustiti demonstrantima. IRGC je lojalna Islamskoj republici i suprotstaviće se svim protivnicima tog sistema, bez obzira na štetu nanetu iranskom narodu. Ako bude neophodno, i ako vrhovni vođa to zatraži, IRGC će bez oklevanja narediti svojim trupama da upotrebe onoliko nasilja koliko je potrebno da eliminišu proteste. Represivne vojne operacije već se dešavaju u delovima Irana, pre svega u Sanandaju, rodnom gradu Aminijeve, i verovatno će se pojačati ako protesti potraju. Uprkos takvoj spremnosti i rešenosti, aktuelni protesti ipak predstavljaju jedinstven izazov režimu. Iako su ujedinili i muškarce i žene iz cele zemlje i iz svih sfera života, glavni pokretači su mlade žene čiji je revolucionarni čin prosto otkrivanje kose. Iranske snage bezbednosti već su tukle i ubile desetine demonstrantkinja u pokušaju da nateraju ljude natrag u svoje domove, ali to nije uspelo. Nivo nasilja neophodan za suzbijanje ovog talasa neustrašive omladine verovatno će biti veći nego što je režim trenutno spreman da rizikuje.
Kocka za režim je dvostruka, kako u domaćoj tako i u međunarodnoj sferi. Na međunarodnom planu, iranski lideri moraju da brinu o ugledu i mogućim posledicama slamanja narodnog pokreta koji teži rodnoj ravnopravnosti. Ali veća briga je pogoršanje unutrašnje krize. Što je više ubijenih od strane režimskih snaga, više će ojačati antirežimski stavovi, a omladina postajati radikalnija. Što bude više nasilja nižerangiranih trupa protiv svojih sugrađana, veće su šanse da će se njihova odlučnost pokolebati. Iako je gornji ešalon snaga bezbednosti imao velike koristi od sadašnjeg sistema, obične trupe nisu. Njihova procena je sasvim drugačija od one njihovih komandanata; njihova lojalnost sistemu je krhkija i biće na većim iskušenjima ukoliko još budu morali da ubijaju i povređuju u ime vrhovnog vođe.
Islamska republika se nije libila od ubijanja sopstvenih građana, o čemu svedoči njena duga istorija ugnjetavanja. Ali kada je neprijatelj vaša ćerka ili nećaka ili sestra ili rođaka, realnost takve situacije se ne može ignorisati. Da bi pobedio, režim mora da krene u rat protiv mladih žena i tinejdžerki. To nije rat koji može da dobije. I verovatno to zna.
(ForeignPolicy-ZTP, foto: AFP)
