Obaveštajni analitičari često nazivaju Komunističku partiju Kine (KPK) „najvećim tajnim društvom na svetu“. Izuzimajući kratke periode otvorenosti krajem 1990-ih i početkom 2000-ih, zatvoreni sistem donošenja odluka unutar KPK ostao je nerešiva enigma za zapadne obaveštajne krugove. Ovaj problem se usložio tokom decenijske vladavine Si Đinpina, kada je nametanje rigoroznih kontraobaveštajnih mera učinilo Kinu bezbednosno neprobojnom.
Kako pratiti događaje u jezgru kineske države pored tako snažnih prepreka? Prema rečima dvojice obaveštajnih stručnjaka, još uvek je moguće prikupiti i analizirati obaveštajne podatke o Kini, ako se koristi ispravan pristup. U svom članku Pekingologija 2.0: Nauka i umetnost nadziranja Kine u novoj eri Si Đinpina, objavljenom u Međunarodnom časopisu za obaveštajne i kontraobaveštajne poslove, Bjornar Sverdrup-Tigeson i Stig Stensli ocrtavaju glavne konture takvog pristupa. Specijalista za Kinu, Sverdrup-Tigeson, viši je naučni saradnik na Norveškom institutu za međunarodne poslove; Stensli je direktor istraživanja i šef Centra za obaveštajne studije u Norveškoj vojnoobaveštajnoj školi.
Dvojica autora objašnjavaju da kineska obaveštajna zagonetka nije novost. U stvari, obaveštajni praktičari koji se bave Kinom već dugo nazivaju svoj rad „Pekingologijom“. Termin se odnosi na umetnost (za razliku od nauke) proučavanja zatvorenog političkog sistema, baziranog na kontroverznim izvorima podataka. Kreću se od „fabrikovanih glasina među pekinškim diplomatama“ i spekulacija na društvenim medijima, do merljivih studija zasnovanih na društvenim naukama. Sverdrup-Tigeson i Stensli objašnjavaju da su dve krajnosti Pekingologije odvojene od onoga što se zapravo dešava na terenu u Kini, i da su stoga ograničene vrednosti.
Ključ je, tvrde analitičari, u izbalansiranoj mešavini ovih pristupa, koju nazivaju „Pekingologija 2.0“. Ovaj pristup kombinuje tradicionalne metode Pekingologije sa mnoštvom naprednih i inovativnih alata društvenih nauka, kao što su analiza diskursa i tekstualna analiza zvaničnih dokumenata kineske vlade. Potonji „nudi jedan od retkih uvida u političku dinamiku kineske elite“ i stoga se ne može zanemariti. Kao i svi birokratski režimi, kineski politički sistem proizvodi ogromne količine zvaničnih informacija u obliku javnih dokumenata, govora i izjava. Takvi izvori uključuju dnevna izdanja Narodnog dnevnika (zvanični medijski organ KPK) i Dnevnika Narodnooslobodilačke vojske.
S obzirom na sve veća informativna ograničenja koja Sijev režim nameće elitnim kineskim političkim krugovima, publikacije poput ovih su apsolutno nezamenljive. Štaviše, tvrde autori, one se mogu efikasno koristiti u svrhe obaveštajne analize upotrebom novih alata društvenih nauka. Među njima je napredna analiza teksta, koja može otkriti informacione obrasce u velikoj količini tekstualnih podataka. Da bi bio efikasan, ovakav pristup iziskuje analitičare koji tečno govore, ne samo mandarinski, već i „zvanični“ kineski, odnosno „poseban dijalekat po kojem se zvanični politički dokumenti razlikuju od običnog kineskog jezika“.
Autori predlažu kombinovanje duboke tekstualne analize kineskih saopštenja sa alatima koje pružaju sociološka istraživanja elita. Potonji se fokusiraju na proučavanje autoritarnih političkih sistema „praćenjem opšte dinamike među lobistima, formalnim i neformalnim, i posmatranjem mehanizama cirkulacije i integracije elite“. Ovo se radi „praćenjem kada i gde su ključni ljudi prisutni, a kada i gde su odsutni“, kako bi se mapirale unutarpartijske frakcije i intrige unutar vladajućih elita, posebno kada su u toku značajne političke promene. Kombinacija istraživanja elita i detaljnih biografija ključnih ličnosti unutar KPK može da rasvetli „kako se regrutuju budući lideri, i preko kojih kanala se mogu identifikovati,“ tvrde autori.
Ovo, zauzvrat, omogućava obaveštajnim analitičarima da prate ljude i mreže unutar tvrdog jezgra KPK, sa visokim stepenom tačnosti. U zaključku, Sverdrup-Tigeson i Stensli preporučuju fino prožimanje umetnosti i nauke, kroz integraciju digitalnih alata i istraživačkih metodologija društvenih nauka. Takav pristup, odnosno Pekingologija 2.0, može biti ključ za zapadno razumevanje kineske politike i politike savremenog doba, ističu autori.
(IntelNews-ZTP, foto: Thomas Peter/Reuters)
